Američki predsednik Donald Tramp potpisao je „zakon o Zapadnom Balkanu“, koji se ponajviše tiče Srbije i „borbe protiv korupcije“ u Srbiji, istovremeno, njegov zet povukao se iz „projekta Generalštab“.
Međutim, u javnosti se izostavlja čitav niz detalja koji su važni za kontekstualizaciju onoga što se odigrava i što će se tek dešavati.
Široj publici, pa čak i onima bolje upućenim potpuno je nepoznat Vilijem Kiting. Uostalom: i zašto bi to ime i prezime bili poznati? I zbog čega je Kiting važan?
Prvo, nema nikakvog posebnog „zakona o Zapadnom Balkanu“. Donald Tramp potpisao je Zakon o ovlašćenjima za nacionalnu odbranu, dokument kojim se utvrđuju tekući ciljevi, vojni izdaci i planiraju troškovi za posebne namene, i koji se donosi svake godine. Zakon je usvojen u oba doma američkog Kongresa ubedljivom većinom glasova i predsednik nije imao nekih krupnih, strateških razloga zbog kojih ga ne bi ozvaničio.
Drugo, deo pod nazivom „Akt o demokratiji i prosperitetu Zapadnog Balkana“ uguran je u ovaj zakon amandamnskim putem, na predlog demokratskog kongresmena iz Masačusetsa – Vilijema Kitinga. Za raspravu je koliko se taj deo uklapa u celinu i zašto se baš eksplicitno pominju i Zapadni Balkan i Srbija u dokumentu koji se tiče nacionalne odbrane.
Kako su ugurani Balkan i Srbija
Poslanik Kiting jeste formalni predlagač, no ovo što je sročeno i način kako je izlobirano da se taj amandman usvoji, svakako ukazuju da se radilo o daleko organizovanijoj i opsežnijoj akciji.
Akt o Zapadnom Balkanu dolazi iz poznate kuhinje američke duboke države, a vrlo verovatno su u artikulisanju naposletku usvojenih stavova „tercirala“ i neka poznata imena iz Evrope. Prosto, uočljiv je „rukopis“ nekolicine onih koji se decenijama bave postjugoslovenskim prostorom.
Sam Kiting izgleda je bio više motivisan da deluje protiv Trampa, kako je istakao njega „odavno brine“ umešanost Džareda Kušnera u poslove u Beogradu.
Iako je paradoksalno, ispada da je Tramp potpisao zakon koji će mu nauditi.
Američko zadiranje u prava Srbije
Zagovaranje da sada američke državne institucije procenjuju i ocenjuju šta je to korupcija u Srbiji i na osnovu toga zavode sankcije direktno se tiče zadiranja u suverena prava jedne države.
Nije to prvi put da se Amerikanci tako ponašaju, ali je ovo „samododeljivanje“ nadležnosti sporno i u velikoj meri neverovatno. Još je neverovatnija reakcija pojedinaca u Srbiji, koji tako nešto pozdravljaju.
Pristanak na ograničavanje suvereniteta je put ka gubljenju legitimiteta i samoizolaciji, pošto sa takvim, formalno i dalje državama – niti iko ozbiljan ima razloga da sarađuje, niti se one išta pitaju u međunarodnom okruženju.
Uz to, kada se pročitaju paragrafi o rešavanju „kosovskog pitanja“, koji su po interese Srbije katastrofalni, onda se stiče utisak i da ta „borba protiv korupcije“ treba da posluži u ovu svrhu: normalizacija odnosa Beograda i Prištine zapravo je faktičko priznavanje takozvane „Republike Kosovo“ od strane Srbije.
Pa ko ne bude kooperativan, suočiće se sa istragama i optužbama. Indikativno je i što se eksplicitno navodi da drugi predlozi, poput podele ne mogu biti prihvatljivi, pri čemu se očigledno direktno aludira na ulogu Ričarda Grenela pre nekoliko godina.
Iza ovako skrojenih formulacija krije se bojazan od novih iznenađenja, poput zatvaranja vojne baze Bondstil, o čemu se „šuška“ još od aprila. Dakle, ono što je napisano jeste za Srbiju katastrofalno.
Beograd kao žrtva sukoba unutar SAD
Spoljna politika Srbije poslednje tri godine usmerena je ka takozvanom „hedžingu“, pokušajima održavanja balansa i nezameranja velikim silama koje se međusobno sukobljavaju, a sve sa ciljem da se izbegne učestvovanje u tom velikom sukobu koji može, po svemu sudeći – čak i eskalirati.
Za sada se u tome uspelo, ali je eto Srbija postala predmet unutrašnjeg političkog sukoba u SAD. Tramp, naravno, nije dovodio u pitanje potpisivanje i proglašavanje zbog usvojenih amandamana o Zapadnom Balkanu i Srbiji, jer su pored svega što se zakonom reguliše, to manje važne stvari.
Otvoreno je i koliko ljude iz najbližeg okruženja predsednika SAD uopšte interesuje Balkan, u nedavno predstavljenoj strategiji nacionalne bezbednosti nema pominjanja našeg dela Evrope. Za taj svet Balkan nije na dnevnom redu, a i kada se o njemu razgovara onda se parafrazira davnašnji intervju Henrija Kisindžera o krizama u BiH na Kosovu i Metohiji, u kom je govorio o nepotrebnom američkom mešanju u konflikte koji „traju šesto godina“. Na tom fonu je i Trampova opaska iz prvog mandata o „violentnim Crnogorcima“ i američkim obavezama prema članicama NATO.
Takođe, zakonom se, u skladu sa američkim pravnim sistemom, ostavljaju nadležnosti samom predsedniku SAD da proglašava sankcije protiv pojedinaca, što on može ili ne mora koristiti.
Više ništa nije isto
Uz sve to, treba podvući i da Trampova borba sa dubokom državom traje, u SAD doslovno više ništa nije isto kao pre godinu dana, ali i da on ne kontroliše sve republikanske poslanike i senatore, kao i da se njegov MAGA pokret počeo deliti po pojedinim pitanjima. Otuda i česte najave nekih spektakularnih odluka, pa brza povlačenja i preispitivanja tih istih najava.
Mogu se izvući dva zaključka oko toga kako dalje „plivati“ u sve turbulentnijim međunarodnim odnosima. Prvo, oni koji su uvek vodili neprijateljsku politiku prema Srbiji tako će i nastaviti. Lobiranja, strateški dogovori, partnerstva i ostale stvari sličnog karaktera možda mogu privremeno usporiti određene procese, a možda ni toliko. Ulažu se ogromni napori za postizanje relativno skromnih rezultata, dok se na drugim stranama, tamo gde se mogu postići značajniji rezultati radi manje intenzivno uz uljuljkivanje kako će dobre relacije trajati same od sebe.
Drugo, kada je o samom Trampu reč, verovatno je najtačnije reći kako za naš region pokazuje (ni)malo zainteresovanosti. Gradnja „kontakta“ strategijom odozdo na gore teško tu može doprineti bržem povezivanju, čak i kada se to čini linijom preko zeta.
Kapaciteti neprijateljskih kružoka značajno su veći, ta „mašinerija“ funkcioniše gotovo četiri decenije. Zato gradnja „kontakta“ odozgo na dole, stajanjem u zajednički ideološki blok sa njim, pokazuje se na nekoliko primera – omogućava bolje razumevanje. Naravno, takav pristup donosi automatski ulazak u „surovu borbu“ sa američkom dubokom državom i njenim „isturenim odeljenjem“ oličenim u briselskoj evrobirokratiji, ali u ovim turbulentnim vremenima ne može se ni izbeći svako sukobljavanje.
Dešavanja u SAD prilikom usvajanja Zakona o ovlašćenjima za nacionalnu odbranu to su i pokazala.
