Porodice polako umiru, od tuge i bola, topi ih neizvesnost koja za srpske žrtve sa Kosova i Metohije traje već duže od 25 godina, a nažalost, institucije u Prištini su neme i slepe za naše muke i stradanje, u dahu priča za „Vesti“ Verica Tomanović, predsednica Udruženja kidnapovanih i nestalih na KiM, nakon što su predata tela troje nestalih Srba na administrativnoj liniji Merdare posle dve i po decenije.
Zataškavaju stradanja
Momir Milenković je otet u Prizrenu, Perka Mladenović u Uroševcu, a Svetislav Đapa je posle dolaska Kfora i Euleksa nestao u Prištini. Svima se trag gubi 1999. pred očima međunarodne zajednice nakon što su se jugoslovenske snage bezbednosti povukle sa KiM.
Ljiljana Milenković, čijeg supruga Momira je OVK kidnapovala, kaže će od sada znati gde mu je grob da bi mogla da ga oplakuje i zapali sveću. Priča kako je sa prijateljem muslimanom otišao da obiđe kuću i tamo su ga kidnapovali.
– Do sada ništa o njemu nismo znali, vodio se kao nestao, a sada preuzimamo njegovo telo – rekla je Milenkovićeva.
Ćerka Marica Stojanović kaže da je telo njenog oca nađeno u Suvoj Reci, a sahraniće ga u Velikoj Plani. Dodaje „hvala bogu da smo ga našli“.
– Bar da znamo gde mu je grob, da zapalimo sveće – ispričala je ona.
Verica Tomanović navodi da se porodice i ostalih Srba kidnapovanih i nestalih sa KiM svakodnevno mole Bogu, a jedan od razloga je i što u ovozemaljskim institucijama ne žele da čuju za njihovu patnju.
– Porodice 25 godina čekaju da se ta tabu tema skine sa dnevnog reda. Umesto toga, gledamo kako se stradanje naših najmilijih zataškava. U Prištini su tvrdili da je oko 90 posmrtnih neidentifikovanih ostataka, ali da među njima nema Srba. Ispostavilo da su većina baš Srbi – priča ona.
Žrtve terora
Dodaje da nema skupa na koji ne idu i na kome ne ukazuju na problem, jer im je jedina želja da se sazna istina, ali umesto istine nailaze na tišinu.
– Radna grupa iz Prištine iz svojih razloga poslednje tri godine je stopirala rad, a mi kao porodice jednostavno nemamo mogućnost da stupimo u kontakt sa njima jer sve treba da ide preko naše Komisije sa kojom Albanci ne žele da sarađuju. To je začarani krug iz koga svake godine neko od članova porodica kidnapovanih i nestalih izađe, umre od tuge. Valjda čekaju da pomremo, pa neće imati ko da pita za kidnapovane i otete Srbe – ogorčena je Tomanovićeva.
Predsednik Komisije za nestale Veljko Odalović objašnjava da su troje Srba čija su tela predata porodicama, žrtve terora nastalog nakon odlaska jugoslovenskih snaga bezbednosti sa KiM.
– To je velika sramota za tih pedesetak hiljada mirovnjaka koji su dozvolili da se na tako bestijalan način razularena rulja koja je sebe nazivala oslobodilačkom vojskom obračuna sa starim i nemoćnim ljudima. Sva tri lica su imala više od 50 godina. Cilj im je bio da zatru sve što je ostalo srpsko tada – ističe Odalović.
Kurti zaustavio proces
Veljko Odalović kaže da je u Prištini više od 300 neidentifikovanih tela, među kojima je najmanje 90 lica srpske nacionalnosti.
– Ono što nas posebno brine je saradnja sa Prištinom, sa njihovom delegacijom radne grupe koja je u poslednjih nekoliko godina u totalnom zastoju. Zahvaljujući Aljbinu Kurtiju ceo proces rasvetljenja sudbina nestalih je u potpunosti zamrznut. Mi prosto ne možemo da se pomerimo, nemamo novih informacija. Ovo su tela pronađena pre više od 20 godina, nemamo mnogo onoga što bi trebalo da radimo onako kako smo radili do pre tri godine – rekao je Odalović.
Nepoznata sudbina
Ljiljana Krstić iz Komisije za nestala lica kaže da od oko 570 nealbanaca čija je sudbina na KiM nepoznata, srpska Komisija i posle četvrt veka potražuje još 490 za koje se ne zna gde su.
– Masovne grobnice u kojima bi mogli da budu još nisu ekshumirane, niti su tela identifikovana. Najveći broj nealbanskih civila nestao je posle 10. juna 1999. Od tada se trag izgubio za 565 ljudi, među kojima je veliki broj bio u trećem dobu, stariji od 65, 70, pa i 80 godina. Na poslednjem radnom sastanku Radne grupe za nestala lica u Ženevi, 31. januara ove godine, predali smo prištinskoj strani zahteve za pretragu terena na osam lokacija i oni nama sličan broj – kaže Krstićeva i objašnjava da je reč o lokacijama Košare, Livačko jezero, Lugovo, Đakovica…
