NATO je saopštio tada da je autobus „Niš-ekspresa”, koji je saobraćao od Niša do Prištine, „slučajno pogođen” tog 1. maja 1999. godine.
Piše: Živojin Rakočević
Jedan prvomajski put uzeo je ratne 1999. živote tročlane porodice Petrović iz Gračanice. Deca Marija, Nikola i njihova baka Smiljana stradali su u autobusu „Niš-ekspresa”, koji je saobraćao od Niša do Prištine. Da bi se shvatila njihova sudbina i priroda nesreće koja je zadesila ovaj prostor danas, dvadeset pet godina kasnije, mora ponovo da se krene na put, moraju da se posete tri spomenika koji povezuju ovu tragediju.
Prvo spomen-obeležje se nalazi pored mosta na kojem je bomba NATO-a ispaljena iz aviona, presekla autobus napola i pretvorila ga u krvavo vatreno klupko putnika i metala u selu Lužane kod Podujeva. Ovde su u deliću sekunde izdahnuli Marija, Nikola, Smiljana – Srbi, Albanci i jedan čovek koji je iznad svega poštovao druge i drugačije.
„Leži ugljenisano telo s podignutim rukama, prilaze da ga odnesu i kako ga dodirnu, ono se raspadne. Ničeg nije bilo što nije sagorelo”, svedočio je, pre nekoliko godina, za „Politiku” Boban Sekulić, snimatelj RTV Priština. Njega i Gorana Koprivicu, na istom putu, gađala je avijacija, preživeli su i stigli da pošalju slike zbog kojih će, već sutradan, NATO saopštiti da je autobus „slučajno pogođen” i da su ciljali most koji služi za snabdevanje jugoslovenske vojske i specijalnih snaga koje deluju između Prištine i Podujeva. Most nije bio nikakav strateški objekat, a malena reka Lab se uvek mogla premostiti i pregaziti, jarkocrveni multietnički autobus je spaljen, a portparoli su izvestili da, najmoćnija sila koju je svet do tada video, nastoji da „izbegne nanošenje štete civilima koji su se našli usred sukoba na Kosovu”.
Most u Lužanu i naselje oko njega danas su sasvim obična, idilična slika. Selo na reci. Kuće Srba čiji su se zidovi decenijama nazirali iz rastinja odavno su nestale. Gotovo ispod mosta je nečiji dom s malim plastenikom: sredovečna gospođa iznosi cveće na terasu. S one strane reke je spomenik s natpisom na albanskom: „Svaki put se setimo proleća ’99, tvoj portret se pojavljuje kao zvezda na nebu!” Onda slede imena žrtava Albanaca – dece, žena, starca, sredovečnih ljudi; za pet osoba piše da su nestale i tako se ređa sve do broja 32, iza kojeg stoje tri tačke (…). Ispod svega, jednostavno piše: „Slava!”
Šta se krije u te tri tačke? Ko je bacio bombu i ko je u autobus „Niš-ekspresa”, usred rata, pustio toliko Albanaca?
Ovde nema odgovora i mora se krenuti na neki drugi put da bi se shvatilo kako je u tri tačke albanskog spomenika stao ugašeni život troje Petrovića, u njima je jad majke, petnaestogodišnje devojčice Marije i dve godine starijeg Nikole, koja je mesila hleb i radovala se deci, kada je na radiju čula vest da je bomba NATO-a pogodila sve što ona ima. U Gračanici, na groblju, drugi je spomenik i sve je mnogo jasnije, intima porodice u kojoj se vidi da nesrećni otac Dragiša i majka Zorica jedva čekaju da se pridruže svojoj deci. Oni odneguju svaku travku koja nikne iznad njihove dece. „Kad bi mogli živi da uđemo u ovaj grob”, ponavljaju već četvrt veka. Na njemu je sve skromno, s malo teksta, jer kosovski Srbi i najveće tragedije predstavljaju svedeno i trpeljivo. Tišina, muk, zaboravljenost i samoća, pokrili su i ostale njihove sunarodnike iz autobusa u kojem je bilo, prema različitim podacima, između 46 i 60 putnika. I oni su stali u tri tačke s mesta tragedije, zajedno s gospodinom odgovornim za poslednji put i putovanje.
„Razgovarala sam sa Zoricom Petrović, kaže da ništa ne zna o parastosu, niko im se nije javio. U svakom slučaju njih dvoje izlaze na grob, ali ona ne zna tačno vreme”, javlja novinarka Jelena Đorđević. Ona pripada retkim osobama koje ulaze u tišinu porodice, jer ljudima što su, dve i po decenije, preseljeni na groblje vreme ne znači ništa.
Da bi se razumela i imala makar delimična slika o razmeri rata i tragedije potrebno je preći treći put i stići do trećeg obeležja ispred Osnovne škole „Kralj Milutin” u Gračanici. Na njemu jasno piše da su: Marija i Nikola „postradali od NATO agresora 1. 5. 1999.” i da su „spomen ploču podigle generacije 1984. i 1982”. Na toj ploči koja više podseća na školsku klupu ili pano generacija koje su završile školu, Petrovići lepi i sa blagim licima izgledaju kao da izlaze iz belih cvetova. Iza njih su učionice i vitki spomenik Svetog kralja Milutina. Tu, pored nje, jedna mlada majka kaže: „Učimo da hodamo”, dok za ruku drži nesigurnu devojčicu sa obaveznom mašnicom na vrhu glave.
„Nisam ti se javila, znaš da sam u autobusu”, često odgovara prijateljica, činovnica ugledne međunarodne misije, dok putuje iz Prištine do Gračanice. U autobusu se ne govori srpski, dvadeset pet godina kasnije Srbi i Albanci ne putuju zajedno.
Ko je onda, pre toliko vremena, usred krvavog rata iz Niša do Merdara primao putnike Srbe, a od Merdara – kroz opštinu Podujevo – do mosta u Lužanu, putnike Albance?
Čovek se zove Vukadin Jelić, vozač poslednjeg pravog multietničkog autobusa na Kosovu i Metohiji. Građanin koji je samo radio svoj posao i uzimao putnike, građane. Tako je na stanicama, na putu u Podujevu potrošio svoje, i zemaljsko vreme svojih putnika. Vreme na mostu u Lužanu poklopilo se s vremenom NATO bombe. Zato danas put između tri spomenika najbolje poznaje vozač Vukadin Jelić, čovek bez spomena, bez ulice i sokaka koje je po njemu trebalo nazvati, čovek bez mržnje što je stao u one tri tačke pored mosta, iza broja 32.
Hoće li iko razumeti šta je on poručio i kojim su jezikom na mostu u Lužanu, u autobusu „Niš-ekspresa”, poslednji put govorili Petrovići Marija (1986) i Nikola (1982) sa svojim albanskim vršnjacima iz porodice Kopala, Arjetom (1985) i Džavitom (1983). Bomba NATO-a ih nije razumela, „mir i sloboda” koji su s njom stigli nisu ih razumeli, a mržnja i strah su, čini se, zauvek razdvojili one koji su preživeli. Zato danas, daleko od grada, jedna majka gura dete u kolicima oko spomen-obeležja u Gračanici, u travi spavaju psi, deca se igraju. Na pločniku nacrtana pravila igre – smernice i putokazi…
