Pogrom iz 2004. godine postao je simbol i jedna od ključnih odrednica u kojima su propale evropske vrednosti, a međunarodna zajednica je tog dana rešila da prizna nezavisnost Kosova. Istovremeno, bombardovanje 1999. godine je paradoksalno učvrstilo srpsku veru u značaj Kosova i obnovilo ideju o njegovoj izuzetnosti u našoj svesti, u državnosti, u kulturi i duhovnosti.
Slom međunarodnog prava i ponavljanje matrice po kojoj su Kosovo i generis slučaj pokazali da je to put u katastrofu i da se Kosovo događa na raznim strana sveta, ističe u razgovoru za „Vesti“ Živojin Rakočević, književnik i novinar iz Gračanice. On govori o aktuelnom položaju Srba, ali i o dva bitna martovska događaja koji su odredili sudbinu ovog naroda u 21. veku. Prvi je 25 godina od agresije NATO koja je počela 24. marta 1999, a drugi pogrom 17. marta 2004.
Život Srba u pokrajini je čini se, nikada teži, posebno nakon poslednjih jednostranih poteza Prištine. Može li se uopšte praviti gradacija u života na KiM za poslednjih 25 godina?
– Gradacija života se može i mora praviti i sagledati. Prva faza je getoizacija, uslovljena bombama NATO, a potom i gotov savršenim etničkim čišćenjem gradova i teritorija na kojima su živeli Srbi zajedno sa ostalima. Druga faza je preživljavanje geta i gubitak iluzije da demokratija može doći na ovaj prostor. Treća faza je preuzimanje severa Kosova i Metohije i procesi „integracije“ u kosovski sistem koji nije dobar ni Albancima i u koji bi trebalo da se utopi sva naša posebnost i sloboda. Mi smo sada u toj fazi i ona nedvosmisleno govori: uzeta su vam sva prava, a sada vam uzimamo direktno od života. Složićete se da dok je čovek živ ima nešto i da mu se uzme.
Srbija se ove godine seća 25 godina od NATO bombardovanja. Čega se Srbi na KiM „sećaju“?
– Bombardovanje je paradoksalno učvrstilo srpsku veru u značaj Kosova i obnovilo ideju o njegovoj izuzetnosti u našoj svesti, u državnosti, u kulturi i duhovnosti. Slom međunarodnog prava i ponavljanje matrice po kojoj su Kosovo i generis slučaj pokazali da je to put u katastrofu i da se Kosovo događa na raznim strana sveta. Mi se i kao kolektiv i kao pojedinci setimo tog odsustva daha tokom bombardovanja i još se u nama trese zemlja od udara bombi. Za mene lično svako otvaranje prozora pri kojem se čuje zvuk stakla obnovi sećanje na prvu bombu, na njenu svetlost i kasniji udar.
Ovog marta navršilo se i 20 godina od martovskog pogroma, 17. marta 2004. godine. Svedok ste događaja iz tih dana. Kako bi se u nekoliko rečenica opisao taj događaj?
– Martovski pogrom je najveći mirnodopski zločin u posleratnoj Evropi, tragedija sa najvećim brojem čuvara i zaštitnika mira. Srpska pravoslavna crkva nikada u istoriji, za tako kratko vreme, nije doživela teži udarac. Nastupila je sinergija od najmoćnijih svetskih sila do plemenskih vođa i ideja i izvršila napad na jednu civilizaciju i sve njene ključne tačke. Nema ni jednog segmenta našeg života koji je ostao nepovređen, od briljantne Bogorodice Ljeviške do obešene svinje u Obiliću koja je pripadala nekom srpskom domaćinu. Pogrom je postao simbol i jedna od ključnih odrednica u kojima su propale evropske vrednosti, a međunarodna zajednica je tog dana rešila da prizna nezavisnost Kosova. U osnovi reč je o jednom od nekoliko događaja od kojih se u našoj savremenoj istoriji računa vreme.
Nažalost, ni za taj, ali i za mnoge druge incidente niko nije odgovarao. Namerno ili slučajno?
– Odgovarali su oni sa najmanje odgovornosti za pogrom. Nagrađeni su oni koji su ga organizovali i realizovali. Sama inicijalna kapisla je bila lažna vest sa RTK da su se u Ibru utopila albanska deca jer su ih u vodu naterali Srbi. Javni servis RTK dobio je potom 100.000 evra, da osnaži svoje uređivačke kapacitete, kao da je reč o greškama u pijačnom barometru. Komandant južnog krila NATO-a, jadao se posle Pogroma da tri dana nije mogao da dobije Ramuša Haradinaja, a imao je 30.000 vojnika na raspolaganju.
Kako trenutno žive Srbi na KiM?
– Srbi na Kosovu i Metohiji su narod trpljenja i njihovo vreme dolazi. Svako ko misli da može pobediti vekove trpljenja u ozbiljnoj je zabludi. Ovde se vreme drugačije računa i kosovski Srbi jasno kažu: „njihovo je vreme!“ Sve ovo znači da su odlučili da prežive i da su zahvaljujući svojim svetinjama postali žive crkve koje ne mogu nestati ma šta da se dogodi.
Da li međunarodna zajednica vidi ili zatvara oči nad ovom činjenicom, ali i generalno pogoršanoj situaciji srpske zajednice?
– Međunarodna zajednica hoće da završi projekat Kosovo i ona ga danas vidi u završnoj fazi. Potrošeno je mnogo milijardi poreskih obveznika sa zapada, a ovde nema ekonomije, demokratije i premalo je nade u normalnu budućnost. Zato svi ćute i neće ogrebotine, neće promene i podržavaju one koji imaju silu na terenu. Beleže se samo mikropozitivni primeri, čeka se da činovnicima koji primaju ogromne plate istekne mandat, i niko ne želi ogrebotine. Oni generalno ne mogu da zamisle, da prihvate, da izveste da se pogoršala situacija za Srbe jer oni nisu ni došli zbog njih na Kosovo. To se od bombardovanja nije promenilo.
Istovremeno se pojačava „istoriografska potpora“ za tvrdnje da najveće srpske svetinje to zapravo nisu. Ima li načina da se to promeni?
– Osnova udara na Srbe odvija se na tri plana. Prvi je Srpska pravoslavna crkva i stotine njenih svetinja koje se nalaze van domašaja i sada su u fazi prisvajanja od strane kosovskih vlasti, jer se Srbi vide kao jedan nestali narod, a Kosovo je tu da „zaštiti svoje spomenike i svoje nasleđe“. Ovaj proces prate svi od paraistoričara do akademika i političara. Drugi nivo pritiska su nevini ljudi po zatvorima, koji su tamo dospeli jer su, u velikom broju slučajeva, pokušali da vrate svoju imovinu. Time je fatalno ugrožen povratak i osećaj vlasništva kod kosovskih Srba. Treći nivo je obračun sa srpskom administracijom na severu i njenim ostacima na jugu Kosova i Metohije. Totalitarizam prvo napada najslabije, tako su počeli od Goranaca i ukinuli im opštinu po srpskom sistemu a potom krenuli po Metohiji da zatvaraju sirotinjske sobice srpskih opština Istok, Klina i Peć.
Srbi se rađaju
Nažalost, svedoci smo i da mnogi odlaze. Koliko je to izraženo u centralnom delu KiM. Može li se taj proces (i kako) zaustaviti?
– Tačno je da mnogi odlaze. Jedan koncept slobode na severu Kosova i Metohije je gotovo uništen. Albanci patroliraju putevima, Srbi su okolo i čekaju u strahu koji se širi poput talasa. To mnoge ljude nagoni da odu, a Srbi južno od Ibra su sve to preživeli i njihovo iskustvo je dragoceno. Proces odlaska je usko povezan sa procesom rađanja, ovde se rađa najviše dece u našem narodu. U nekom selu pored Obilića ima više dece u vrtiću nego u opštinama na jugu centralne Srbije ili na severu Crne Gore. Ta činjenica pobeđuje logiku odlaska.
Istinska sloboda
Na čelu ste Doma kulture u Gračanici koja se protivi „gravitaciji“ i svakodnevnim sadržajima pokazuje da Srbi postoje i da im je stalo da održe svoju tradiciju i kulturu. Koliko je to Sizifov posao?
– Kultura je naša istinska sloboda i ona je direktno ugrađena u najvažnija ostvarenja našeg duha, kulture i državnosti. Mi u Domu kulture imamo oko 140 događaja godišnje. Imamo balet, na evropskom nivou, imamo sjajne slikare, pisce i pozorište. Geto je dao svoj odgovor na činjenicu da su u nama pokušali da ubiju grad. Mi smo refleks jednog mrtvog grada koji neprestano ponavlja: „Živi smo, živi smo…“.
Dvostruke politike
Zemlje Kvinte koje čvrsto stoje iza tzv. nezavisnosti Kosova nedvosmisleno se protive poslednjim potezima Prištine. Da li očekujete da će nešto konkretno preduzeti?
– Zapad i Amerika imaju mnogo politika: jedna se protivi Aljbinu Kurtiju i Prištini, a druga kaže nastavite sa pritiscima. Između tih politika nazale se oni koji su nezaštićeni i svaki korak ka normalizaciji života je minimalan ili ga gotovo nema. Sada smo u fazi koja govori: završite posao do izbora u Americi, jer posle toga Kosovo neće imati onakav prioritet i važnost kakva je bila do sada. Postoje drugi prioriteti.
Priština neće ZSO, već „pričaonicu“
Beograd, ali i EU insistiraju na formiranju Zajednice srpskih opština, ali to se ne događa. Zbog čega?
– Zajednica srpskih opština je jedna od najčešće pominjanih nepostojećih institucija na svetu. U nju su se utopile nade o demokratiji i minimalnom čuvanju srpske posebnosti i autonomije. Sadašnja vlast u Prištini uzima sve tako da se Srbi dovedu u poziciju da prihvate formiranje neke pričaonice po modelu udruživanja Srba u Hrvatskoj. Bez ovlašćenja, bez sadržaja, bez značaja.
