Zoran Đinđić, predsednik Vlade Srbije, ubijen je u atentatu 12. marta 2003. godine, na ulazu u zgradu vlade, a tada je imao 50 godina.
Na položaju prvog čoveka Vlade Srbije nalazio se od 25. januara 2001, kada je zamenio Milomira Minića koji je vodio Prelaznu vladu od kraja oktobra 2000.
Rođen je u Bosanskom Šamcu, 1. avgusta 1952. Otac, inače rodom iz Toplice, bio je vojno lice.
Gimnaziju je završio u Beogradu, gde potom upisuje studije filozofije na Univerzitetu u Beogradu.
Tokom studija pokazivao je sklonost političkom delanju. Bio je aktivan u studentskim asocijacijama na Filozofskom fakultetu. U to vreme je bio izrazito levo opredeljen i uglavnom se izjašnjavao kao anarhista.
Uspelo mu je da se nametne u Savezu studenata Filozofskog fakulteta. Već tada je privođen.
Suđeno mu je u Ljubljani novembra 1974. Šestoricu tada procesuiranih studenata izbavio je pritisak međunarodne javnosti.
Osnovne studije na Filozofskom fakultetu u Beogradu okončao je 1974. godine.
Školovanje je nastavio u Nemačkoj, u Konstancu, gde je doktorirao je 1979, tezom „Problemi utemeljenja kritičke teorije društva“. Mentor mu je bio, kako je često naglašavano, znameniti Jirgen Habermas, jedan od najistaknutijih filozofa i političkih mislilaca druge polovine 20. veka.
U Jugoslaviju se vratio 1989, kada sa grupom od 12 intelektualaca, učestvuje u obnavljanju Demokratske stranke.
Od tada, do tragične smrti marta 2003. posvećen je praktičnoj politici.
Januara 1994. godine uspelo mu je da se izbori za čelno mesto Demokratske stranke, na mesto Dragoljuba Mićunovića. Na čelu Demokratske stranke nalazio se do smrti marta 2003. godine.
Bio je među prvacima opozicije režimu devedesetih. Predvodio je više političkih akcija i opozicionih asocijacija u borbi protiv vlasti Slobodana Miloševića.
Kao jedan od čelnika koalicije „Zajedno“ 21. januara 1997. godine izabran je za gradonačelnika Beograda.
Đinđić je bio jedna od ključnih ličnosti političkih promena 2000. godine, kao šef centralnog izbornog štaba i koordinator promotivne kampanje Demokratske opozicije Srbije (DOS) za savezne izbore 24. septembra 2000.
Bio je to, pokazalo se, kraj režima Slobodana Miloševića.
Američki nedeljnik „Tajm“ septembra 1999. godine, uvrstio je Đinđića među 14 vodećih evropskih političara trećeg milenijuma.
Dobitnik je ugledne nemačke nagrade „Bambi“ za 2000. godinu u oblasti politike, a 2002. u Pragu je primio nagradu Fondacije „Polak“ za doprinos razvoju demokratije u Srbiji.
Autor je više naučnih radova iz oblasti filozofije i političke teorije. Bavio se takođe prevođenjem. Posebno aktivno se bavio političkom publicistikom.
Ubijen je u atentatu 12. marta 2003. godine. Pogođen je hicem u grudi, u dvorištu zgrade Vlade Srbije, u 12.25 časova. Imao je 50 godina. Njegov telohranitelj Milan Veruović je tom prilikom ranjen.
Odmah posle ubistva proglašeno je vanredno stanje i pokrenuta akcija „Sablja“, koja je prethodno već bila pripremljena u sklopu nameravanog obračuna sa organizovanim kriminalom.
Vanredno stanje proglasila je Nataša Mićić, tada vršilac dužnosti predsednika Srbije.
Tom prilikom su pohapšeni, a nakon troipogodišnjeg procesa i osuđeni, članovi kriminalne grupacije nazvane „Zemunski klan“ čiji su pripadnici i saradnici bili među organizatorima i izvršiocima ubistva. Među izvršiocima nalazili su se i pripadnici Jedinice za specijalne operacije, potom rasformirane. Kako je presuđeno, Milorad Ulemek Legija, osuđen zatim na 40 godina, naredio je Zvezdanu Jovanoviću, veteranu JSO, da ubije Đinđića.
