Na ideju nevladinih organizacija Centar za afirmativne i društvene akcije (CASA) i Integra, studenti u Prištini i Beogradu izradili su rečnik „Reči kojima nije potreban prevod“, u kome su sabrane one koje su zajedničke u srpskom i albanskom jeziku.
Cilj im je bio da kroz reči ukažu na to da Srbi i Albanci imaju mnogo toga zajedničkog i da je potrebno da se fokusiraju na ono što ih spaja, a ne na ono što ih razdvaja.
Na rečniku je radilo osmoro ljudi – šestoro studenata sa Univerziteta u Prištini i Beogradu, među kojima je Borivoje Lazić, zatim autorka Nora Bezera i koautorka Marija Orović.
Ističu da su otkrili da su neke reči potpuno iste i da imaju isto značenje u oba jezika. Nimfa, baterija, tradicija, ćef, komšija, amanet, ajvar, epidemija… samo su neke od 2.000 reči sa istim značenjem u srpskom i albanskom jeziku.
Lingvistkinja Nora Bezera ističe da je prvo izdanje rečnika odrađeno pre dve godine, a da je 20. novembra predstavljeno drugo izdanje.
– Mi smo imali više ciljeva kroz ovaj projekat. Prvi cilj je bio da okupimo mlade iz srpske i albanske zajednice na Kosovu, u čemu smo uspeli. Drugi cilj nam je bio, ne samo puko prikupljanje reči, nego da kroz te zajedničke reči ukažemo na naše sličnosti, ali i da na neki način olakšamo komunikaciju među nama – rekla je Bezera.
Ona ističe da srpski i albanski jezik imaju veliki fond zajedničkih reči. Većina njih su, kako tvrdi, nasleđene iz turskog jezika, pogotovo one koje se upotrebljavaju u kulinarstvu, dok su reči iz pravne i tehnološke terminologije uglavnom nasleđene iz engleskog, francuskog, italijanskog i drugih jezika.
– Međutim, u drugom izdanju našli smo neke reči koje su albanskog porekla, a koje se koriste u srpskom, ili reči koje su srpskog porekla, a koriste se u albanskom jeziku. Na primer, imamo reč „darovit“. Ona se našla u albanskom rečniku, a u stvari to je reč „darovati“ srpskog porekla. Zatim, imamo reč „gun“ odnosno „gunj“, to je reč koja se prvi put pominje u Albaniji. U spisima se smatra da je ilirskog porekla, a zapravo se koristi i u srpskom. Jeste da je deo narodne nošnje, možda arhaična reč, ali je nešto što srpski jezik koristi. Ima još puno takvih reči, pa se na primer tu našla i „besa“. To je kod Albanaca više jedna institucija nego reč i deo njihove kulture. Međutim, i Srbi znaju vrlo dobro šta je „besa“ i koriste je, pogotovu na Kosovu. Umesto dajem ti reč, oni kažu dajem ti besu za nešto što treba da održe, neko obećanje – ističe Bezera.
Iako je pomirenje širok pojam, Bezera ističe da rad na ovom rečniku svakako jeste jedan mali korak ka njemu.
– Uvek volim da citiram Nelsona Mendelu koji je rekao „ako se nekom obratiš na jeziku koji razume, to će dopreti do njegove glave, ali ako mu se obratiš na njegovom maternjem jeziku, to će dopreti do njegovog srca“. Eto, samo ta njegova izreka dosta govori o tome. Naravno, za žaljenje je to što mi komuniciramo na engleskom jeziku, koji nam je kultorološki mnogo dalji. Mi smo jezički i kulturološki mnogo sličniji, Srbi i Albanci, nego što nam je engleski blizak. Kako ćemo to da prevaziđemo? Kada budemo počeli da se družimo jedni sa drugima i kada ne budemo više živeli zatvoreni u svoje zajednice – rekla je Bezera.
Na rečniku je, izmađu ostalih, radila i Suzana Marić iz Novog Sada koja studira balkanistiku na Filološkom fakultetu. Ona je jedina Srpkinja na Prištinskom univerzitetu.
– Generalno, sve te ideje koje su vezane za jezike, kulturu, za interkulturalni dijalog meni su nekako najzanimljivije. Prisustvovala sam raznim programima i uvek su mi najbliži bili ti koji su povezani sa jezicima, a time i sa kulturom, tako da je rečnik i zanimljiv i veoma dobar zato što je spojio na veoma lep način studente iz albanologije iz Beograda i studente iz Prištine i zaista su veoma lepo sarađivali. Ta ozarena lica kada ukapiramo da neku reč isto kažemo… To su ti neki mali detalji koji vas nekako učine srećnim. A i kroz jezik se, naravno, upoznaje kultura – rekla je Marić.
Ona se odlučila da studira balkanistiku na Prištinskom univerzitetu, jer je, kako tvrdi, Balkan uvek zanimao kao širi pojam, pa tako i balkanski jezici.
– Oduvek sam smatrala da imamo više sličnosti, nego razlika, možda zato što moji roditelji i ostatak moje familije potiču iz Bosne, Hrvatske i Crne Gore, tako da mi je to uvek bilo povezano. Na Balkanistici na Prištinskom univerzitetu albanski jezik je meni glavni predmet, dok su za albanske studente to drugi jezici. Ali, pored toga mi proučavamo i kulturu ostalih balkanskih naroda i njihove jezike. Imaćemo takođe još jedan balkanski jezik u trećoj i četvrtoj godini, videćemo da li će to biti bugarski ili makedonski ili grčki, tako da je, nekako, mnogo opširnije i mnogo mi se dopalo – rekla je Marić.
