Marija Gracija Sartore, učiteljica u penziji, Padova
Obradovale su me vaše novine kada ste pisali o meni Italijanki i o mojim učenicima Srbima, pa mogu da zamislim koliko znače onima koji su daleko od rodne grude i ognjišta.
Biti stranac je najteže što nekoga može da zadesi. Srećan je onaj koji ostane u svojoj zemlji i sa svojim najmilijima. Dok sam radila u školi kao učiteljica sretala sam decu svih nacija i svi imaju isti problem: novi jezik, druga kultura, nepoznati ambijent i ljudi, drugačija hrana… Znam da strancima mnogo znači kontakt sa matičnom zemljom i sunarodnicima, a „Vesti“ su bile idealna veza i bitna spona za Srbe. Solidarišem se sa redakcijom i novinarima i poručujem da ne odstupate u borbi za opstanak vašeg lista, jer su „Vesti“ vaš dom. Čitaocima Vesti šaljem jasnu poruku: podržavajte jedni druge, budite složni, ujedinite se u borbi za opstanak vaše dnevne štampe, nađite način i kanale za finansiranje i pokucajte na prava vrata, ministarstvo za kulturu, to je po meni, najlogičnije. Ako pokucate, otvoriće vam! Ako vam vaša matična država ne pomogne, pa ko bi onda?! Redakciji poručujem: istrajte, jer ako ste trajali tri decenije, to je znak da ste čitani, voljeni i omiljeni.
Frančeska Vijan, profesorka italijanskog jezika, Padova, Italija
Želela bih da izrazim najdublju zahvalnost listu „Vesti“. Iseljenici su ostavili svoja srca u svojoj zemlji i u stanju su da podnesu daljinu, najviše uz pomoć vaših novina. Pored vesti o zavičaju, daljina se može tolerisati samo čitanjem svojih azbučnih ćiriličnih slova, poznatih i voljenih, kao i reči maternjeg jezika. Zato vaša misija prevazilazi ono što novine obično postižu. Pošto ima mnogo iseljenika iz Srbije i ima mnogo udaljenih mesta u kojima žive, verujem da su novine zaista neophodne, da se ostane u empatiji sa svojom zemljom. Uspela sam da potvrdim, iz svog iskustva, kao italijanski nastavnik mladih stranaca, da su vaše novine bile veoma važna i apsolutno neophodna zaštita srpskog jezika. Sećam se da su čak i novinari vašeg lista bili predusretljivi da daju prostora događajima koji su se desili mojim studentima emigrantima. Ne mogu vam reći koliko je bilo bitno, u rastu mladih ljudi, koji su mi povereni, to što je njihova ljudska priča ušla u vaš list i bila podeljena sa svom braćom iz vaše zemlje. I, ne samo. Takođe sam veoma mnogo cenila vašu sposobnost da date prostor pozitivnim aspektima, i pričama o iskupljenju, istinskoj duhovnoj hrani, za one koji pokušavaju izvan svoje domovine da se odupru teškoćama i organizuju ovde svoj život. I to je svakako bio razlog za mnoge, da se suoče sa nedaćama za bolje sutra, sa svešću i hrabrošću. Takođe, sa sobom i dalje nosim poetske odsjaje iz mašte, kojima ste hteli da date prostor, odričući se uobičajene hladnoće u časopisima, negujući toplinu bliskosti i bratstva. Ne bih mogla rečima da opišem svu zahvalnost koju osećam da vam dugujem, ali se nadam da ćete moći da nastavite sa svojim radom. Hvala vam!
Garancija kvaliteta
Porodica Segato, vlasnici trafike u Viale Trieste 252, Vićenca
Na vaš list Srbi su ponosni. Drugi stranci nisu imali svoju dnevnu štampu, bar nije stizala u naš kiosk. Po tome smo zaključili da je Srbija bila pažljiva prema svom narodu, i držala do njega, jer ako mu je slala novine, znači da je brinula o njemu. To je veliki plus za jednu državu. Ako su vaše novine u krizi, verujemo da je prolaznog karaktera. Višedecenijsko izlaženje jednog lista je potvrda i garancija kvaliteta i zbog toga se nadamo da neće doći do gašenja jednog brenda. Želimo, kao vlasnici trafike u Viale Trieste 252 u Vićenci, svim čitaocima, uredništvu „Vesti“ i Srbiji svako dobro i da se glas vašeg patriotizma čuje širom sveta. Zaslužili ste, jer ste divan narod. Uz pomoć kupaca „Vesti“ upoznali smo vaš duh i vašu harizmu. Hvala na saradnji!
Anđela Milenković, Vićenca, Italija
Rođena sam u Italiji i rasla uz „Vesti“. Moji roditelji su ih kupovali vrlo često, išli su u trafiku, u blizini našeg stana. A, ovih dana sam čula da zatvaraju trafiku. To je bila tužna vest za mene, jer moji roditelji će, po „Vesti, morati da idu čak na autobusku stanicu. Još tužnija ako se ugase ove novine, jer bi to bila nenadoknadiva šteta za nas u inostranstvu. Baš je teška i tužna naša sudbina. Moje roditelje su nesuglasice na Balkanu oterale u tuđinu. Pričaju mi kako su sa nestrpljenjem iščekivali da stignu „Vesti“ kako bi saznali šta se dešava u Jugoslaviji. „Vesti“ su bile tada od velike koristi, jer televizija nije izveštavala istinito, već propagandno. Ko može da nam pomogne da spasemo naše novine? Država? Ako ona može, mi mladi je molimo da reaguje da naši roditelji ne ostanu bez svog jedinog lista na srpskom jeziku. Molimo našeg predsednika, koji je otac nacije, da čuva svoj narod u tuđini, da računa na nas i da nas podrži u ovoj medijskoj agoniji.
