Nemački nedeljnik „Cajt“ objavio je reportažu sa Kosova. Redakcija je tekst nazvala „Kod nepomirljivih“, konstatujući da je granica između Kosova i Srbije postala jedna od opasnih pukotina u Evropi.
Autor teksta Ulrih Ladurner počinje svoju reportažu opisom italijanskog karabinjera iz Kalabrije koji stražari na mostu između Južne i Severne Mitrovice. Autor ima utisak da se karabinjer dosađuje, posmatrajući severni deo grada preko reke Ibar.
„Tamo, naime, većinski žive Srbi, a Srbi s Kosova smatraju se potencijalnim podstrekačima nemira. Uoči Božića postavili su barikade, pretilo je izbijanje nasilja, čak je bilo reči o ratu. Njegov pogled je uperen pravo na Bulevar Petra I, koji je ukrašen srpskim zastavama, kao da se grad sprema za svečani doček heroja. Lepršajuća tkanina zastava želi da poruči – mi smo deo Srbije. ‘Ko to da razume?’, kaže karabinjer, baca opušak na asfalt i ulazi u vozilo da se zagreje.“
Autor potom spominje poznate činjenice – proglašavanje kosovske nezavisnosti, navodi da je tu nezavisnost priznalo 110 zemalja, ali ne i pet članica EU, i da za Srbiju to ostaje srpska pokrajina koja joj je nasilno oduzeta 1999.
Status Kosova – otvorena rana
„I posle 23 godine status Kosova ostaje otvorena rana koja ne zarasta, jer predsednik Srbije Aleksandar Vučić to neće. Brisel se ničega toliko ne boji kao destabilizacije na zapadnom Balkanu, upravo sada kada u Ukrajini besni rat. Zaista, trebalo bi se zabrinuti da Vladimir Putin u tom regionu želi da isprovocira sukob, kako bi Evropskoj uniji naneo dodatnu štetu. Putin ima mnogo prijatelja među srpskim političarima.“
Autor potom prepričava svojim čitaocima predistoriju aktuelnog sukoba – od spora oko tablica, napuštanja institucija Kosova, preko barikada i njihovog uklanjanja. Potom navodi svoje utiske – da su vidljivi znaci propadanja srpske zajednice u Prištini, Štrpcu, Gračanici, da mnogi odlaze u Mitrovicu, a odatle dalje, za Srbiju.
„Čak je i u Severnoj Mitrovici vidljivo da je budućnost Srba na Kosovu sumorna. Fasade zgrada su prljave, malobrojne radnje odišu sumnjivim šarmom propalog real-socijalizma, u unutrašnjim dvorištima gomila se đubre. Da li je to rezultat iseljavanja koje je tipično za ceo zapadni Balkan ili su Srbi na Kosovu taoci odmeravanja snaga između Kosova i Srbije, diskriminisani od jednih, držani u zavisnosti od drugih? Odlaze li zato što su izmoždeni?“
„Lista pritužbi koje Srbi navode je dugačka. Diplome škola i univerziteta iz Mitrovice, kosovske institucije ne priznaju – a vlade Kosova i Srbije su se u jednom sporazumu iz 2016. dogovorile o uzajamnom priznanju diploma. Srpski jezik je drugi zvanični jezik na Kosovu, ali pravo Srba da u institucijama govore svoj jezik nije vredno ni papira na kojem je napisan zakon. A pre svega, tu je i Zajednica srpskih opština koja Srbima na Kosovu daje ograničena prava autonomije.“
Pritisak zapadnih ambasada
U tekstu se podseća i da je 2013. potpisan Briselski sporazum koji garantuje osnivanje takve Zajednice, ali da aktuelni premijer Kosova Aljbin Kurti za nju ne želi ni da čuje tvrdeći da bi se „ta zajednica opština formirala samo sa namerom da destabilizuje Kosovo“.
Autor ocenjuje da je Kurtijeva nepopustljivost možda objašnjiva njegovim boravkom u srpskom zatvoru između 1999. i 2001, ali i dodaje – čak i da su njegovi argumenti tačni, Briselski sporazum je potpisala kosovska vlada pre njega, a sporazumi se moraju poštovati. Zato zapadne ambasade vrše pritisak.
„I Brisel i Vašington žele mir na Balkanu, a Zajednica srpskih opština pobrinula bi se da bude mira – to je barem pretpostavka. Da li je ona ispravna, to niko ne može da kaže. Možda se mir može nametnuti, ali ne i poverenje. Ono mora da raste uz reči, dela i gestove. Postoji, recimo, primer srpskog manastira Dečani. Posle proglašenja nezavisnosti, kosovske institucije oduzele su manastiru 24 hektara obradive površine. Manastir se sudski žalio i ustavni sud Kosova je u poslednjoj instanci odlučio da su monasi u pravu. Presuda je doneta 2018, ali do danas nije sprovedena. Do danas srpski monasi čekaju da im se vrati njihova imovina“, zaključuje nemački „Cajt“.
