Teško je danas naći u svetu jednu tako lepu crkvu u koju dolazi manje ljudi i u kojoj je život snažno povezan sa svetim i istorijskim ličnostima sa njenih zidina, piše Živojin Rakočević u autorskom tekstu za „Politiku“.
„Idemo brate”, kaže visoki sveštenik sa svežnjem ključeva u rukama. Otvara prvu bravu na ogradi sa bodljikavom žicom i potom je odmah zaključava. „Da mi se neko ne zavuče“, govori dok stojimo na uskom popločanom pojasu i pred novom bravom na gvozdenoj kapiji iznad koje je postavljena mrežasta armatura. Ulazimo u spoljnu pripratu, s leve strane ostaju freske presvučene naslagama čađi i natpis na arapskom. Ćutimo pred trećim, drvenim vratima ukrašenim okovima. Sveštenik munjevito, rutinski okreće ključ – ulazimo u polutamu Bogorodice Ljeviške. Zalazeće sunce pada koso po zidovima. Otkud bele mrlje na freskama koje liče na pahulje snega?
Kakva je ovo umetnost, kako se ona vrednuje, šta predstavlja u svetu, zašto bi nama bila važna, da li je ona naše vlasništvo, kakva je njena realnost?
Reč je o vrhunskim ostvarenjima jedne civilizacije koja je na Kosovu i Metohiji dotakla svoj srednjovekovni zenit. Slikari kralja Milutina, otac i sin, Evtihije i Mihailo Astrapa genijalno su predstavili dogmu, mistiku, sintezu antičkog sveta i hrišćanstva, svetog i svetovnog, književnog i crkvenog. Tražili su idealni spoj religije, filozofije i umetnosti, pa su ljeviško slikarstvo i arhitektura, sedam vekova kasnije, prepoznati kao blago Uneska i vrednost celog čovečanstva.
Dr Bojan Popović, za slikare Evtihija i Mihaila, kaže da jedan slika tako da lica deluju kao da izlaze iz sene, a drugi živopiše nekada namerno ružna lica, ali znatne unutrašnje lepote u tipično ljudskom nemiru.
Izgleda da su nemir i lepota dve ključne reči kojima se, i danas, može objasniti Ljeviška. Kada je crkva pretvorena u džamiju osetio se taj duboki potres, jedan nepoznati sveštenik je zaridao i zapisao na stranicama neke knjige: „O žalosti šta dočeka leto, koje leto! A sad Turci u taj hram klanjajut s a hristijani ne puštajut.“ Otomanski gospodari Prizrena su glavni hram i katedru mitropolita pretvorili u džamiju, nekom oštrom alatkom izubijali freske kako bi se malter zadržao na njima. Ti udarci danas liče na pahulje koje padaju po licima svetitelja.
Da li je neko pre ove tristagodišnje tame i propasti Bogorodice Ljeviške shvatio o čemu je tu reč i kakvo je to blago? Jeste – jedan je, očito obrazovani musliman, dao da se na freskama u spoljnjoj priprati, na arapskom jeziku, urežu stihovi persijskog pjesnika Hafiza:
„Zenica oka mog, gnezdo je lepote tvoje!”
Za natpis je odabrao sam ulaz crkve, da podstakne i upozori u kakvu se umetnost ulazi.
Dok je autor ovog teksta nekoliko dana posle Pogroma 2004. pokušavao da objasni zameniku šefa Unmika, Čarlsu Brejšou, šta tu piše – jedan prizrenski Turčin je nemo stajao i plakao. Još nije vreme da mu se ime pomene. Okolo je bio gar, žica od sagorelih guma i dva čađava bureta iz kojih je prosuta nafta po hramu.
„Sve je ovo radosna tuga. Tu je mnogo lepo služiti, pogledajte oltar”, priča današnji sveštenik i čuvar Bogorodice Ljeviške, Vladan Vukomanović. On je ovde, nedavno, nasledio oca Đorđa Stefanovića i izgleda kao da sve razume i da su ljeviški vekovi sjaja, stradanja i obnove prošli kroz njega.
„Ovo su obnovili Francuzi restauratori“, pokazuje ka čuvenoj predstavi majke Božije sa kotaricom. Ona je u Pogromu 17. marta 2004. pretvorena u tamnu mrlju i tada smo verovali da je nikada nećemo videti. Udarac tupim predmetom odbio je deo freske koja je doslikana u poslednjoj obnovi. Baš ispred tog uboja na kompoziciji stoji teško kandilo od filigrana i oniksa. Baca meku svetlost na kotaricu iz koje dete Isus hrani svet i ovaj grad.
„Ni u jednoj drugoj Milutinovoj zadužbini neće se naći toliko vedrine i ovozemaljske raskoši u kojoj učestvuju i istorijske i svete ličnosti“, zapisala je profesorka Gordana Babić.
Teško je danas naći u svetu jednu tako lepu crkvu u koju dolazi manje ljudi i u kojoj je život snažno povezan sa svetim i istorijskim ličnostima sa njenih zidina.
Izlazimo – ponovo tri puta zveče ključevi.
„Hoćete li malo do nas?“, pita otac Vladan dok krećemo prema parohijskom domu. Otključava jedna vrata, pa potom drugu tešku kapiju, prolazimo kroz gvozdena vrata ispred terase, otključava vrata svoga doma, otvara peta vrata unutar kuće i dočekuju nas radosna lica popadije Jasne i ćerke Angeline.
„Ona se stidi, a najviše voli da se igra sa igumanom Mihailom iz Svetih arhanđela”, objašnjava Jasna i postavlja prizrenske baklave – nudi limunadu i bozu. U toplini ovog doma, iza pet vrata i kapija, ima razumevanja za svakoga, jer oni su ovde zbog ljubavi.
„Svetinja nas drži, a kad zvona zazvone vazduh ustreperi”, kaže Jasna. Angelina se privikla na retkog gosta i teško joj je što odlazi. Ponovo ključevi i metalni zvukovi brava, otac ide do Prizrenske bogoslovije, za njim sve mora biti zatvoreno.
Bogorodica Ljeviška je srpska Sikstinska kapela koja govori jezikom vere, nade i ljubavi, ona se javlja životom ovo troje mladih ljudi, ona se održava službom Bogu. Iz nje će i ovog Božića krenuti tamjan i molitva krivudavim ulicama Prizrena i otvoriće sve brave, i sva vrata.
