Prvi dogovor Beograda i Prištine mora da bude postignut do 24. februara naredne godine i u ovoj fazi Srbija ne treba da menja Ustav, dok Kosovo mora da formira Zajednicu srpskih opština, takođe bez menjanja svog ustava, navodi „Albanijan post“.
U scenariju za predsporazum Kosova i Srbije, koji je objavio taj albanski medij, navodi se da ZSO neće biti nevladina organizacija, ali neće biti uspostavljen novi nivo vlasti.
„Ako se postigne dogovor, postoje finansijski paketi. Ako se ne postigne, ‘težak štap’ za ometajuću stranu“, navodi „Albanijan post“.
Hitnost dogovora je vezana za situaciju u Ukrajini. Čak i ako dve strane odbiju da postanu kooperativni partneri, međunarodna zajednica ima treći način da u drugačijem obliku postigne ono što trenutno traži kroz „šatl diplomatiju“.
„Međunarodna zajednica je shvatila da je do pomirenja Kosova i Srbije nemoguće doći odjednom i uz opšti konačni dogovor, zbog maksimalističkih stavova strana, ali je i kosovskom premijeru Aljbinu Kurtiju i srpskom predsedniku Aleksandru Vučiću postalo jasno da moraju brzo i definitivno ući u ugovorne odnose, jer rešenje problema između Kosova i Srbije više nije samo pitanje dve države“, navodi albanski medij.
„Albanijan post“ je, pozivajući se na međunarodne izvore, izneo i neke tačke scenarija koje bi trebalo da se konkretizuju do februara sledeće godine, kada se obeležava i godišnjica rata u Ukrajini.
Česte posete Miroslava Lajčaka, Gabrijela Eskobara i drugih međunarodnih zvaničnika Prištini i Beogradu upravo su u funkciji raspleta njegovog scenarija.
Šta bi trebalo da se postigne bar do 24. februara?
Specijalni predstavnik Evropske unije za dijalog Srbije i Kosova Miroslav Lajčak i zamenik pomoćnika sekretara SAD i američki delegat za Zapadni Balkan Gabrijel Eskobar jasno su stavili do znanja premijeru Kosova i predsedniku Srbije da „temu Kosova i Srbije treba zatvoriti pre nego što se navrši godinu dana od početka rata u Ukrajini“.
Razlog za ubrzanje je taj što „na godinu dana od rata u Ukrajini, savezničke zemlje planiraju da pokažu jedinstvo, spremnost i moć u podršci Ukrajini“.
Od lidera na Kosovu zatraženo je da njihova posvećenost više ne bude deklarativna, već da „delima pokažu da su zaista deo zemalja saveznika“. Kako je Eskobar jasno rekao, „ono što se očekuje od strana je saglasnost za sporazum o daljem putu“.
Međunarodna zajednica više ne traži „brzo rešenje“, već „proces pomirenja“, koji se razlikuje od dinamike sadašnjeg dijaloga i zahteva postizanje pomirenja u nekoliko faza. Projekat je pažljivo osmišljen i pronađen je novi put „gde svaka strana održava privid svoje principijelne pozicije“.
Jedna od najvažnijih tačaka predsporazuma, u planu prve faze, ili u onome što se predstavlja kao „put dogovora Kosova i Srbije“, jeste tačka tri.
Prema ovoj tački, „pošto uzajamno priznanje nije deo ove faze, to znači da u ovoj fazi Srbija neće morati da menja ustav”. Ako se ne promeni Ustav Srbije, to isto se neće zahtevati od Kosova za formiranje ZSO.
„Pošto Srbija ne želi da menja ustav, onda niko nema pravo da traži od Kosova da promeni svoj ustav, da formira ZSO kao novi nivo vlasti“, kaže se u predsporazumu.
„ZSO treba da oliči najbolju moguću praksu garancija za srpsku zajednicu, ali to je sve“, prenosi „Albanijan post“.
Prema onome što je prezentovano Vladi Kosova, „ZSO neće biti NVO, ali će i dalje biti smeštena u postojeće okvire ustava i zakona Kosova“. O tome kakav će to biti model, neke od verzija je Eskobar već predstavio predsednici Vjosi Osmani i premijeru Aljbinu Kurtiju.
Ukoliko strane odbiju da se dogovore o daljem scenariju i odbiju da započnu konkretno putovanje ka poslednjoj fazi konačnog pomirenja, međunarodni predstavnici su predvideli i alternativni scenario, gde bi proces preuzeli u potpunosti u svoje ruke.
Prištini i Beogradu je već rečeno da treba da im bude jasno da se „ovaj napor razlikuje od dosadašnje dinamike dijaloga”.
Međunarodne sile imaju referencu kako bi mogle da ubrzaju postizanje pomirenja, tako što će udaljiti lidere i pregovaračke timove iz njihove zone komfora i okupiti sve strane na jednom mestu, kako bi se u roku od nekoliko dana postigao dogovor.
Kao što je poznato, podseća „Albanijan post“, Dejtonski sporazum (1995) je postignut upravo u takvom obliku, kada, i pored toga što su osnovni elementi pomirenja predloženi godinama unazad, sa idejom da se spreči izbijanje rata, to se nije dogodilo i pregovori su propali.
Prvobitni plan za sporazum bio je ono što je sada poznato kao „Karington–Kutiljero“ mirovni plan, nazvan po autorima Lordu Karingtonu i portugalskom ambasadoru Žozeu Kutiljeru. U onome što će kasnije biti poznato kao „neuspeli Lisabonski sporazum“, pošto su mu se strane protivile.
Godinu dana kasnije, 1993. godine, međunarodna zajednica je ponovo pokušala da postigne dogovor preko specijalnog predstavnika Ujedinjenih nacija Sajrusa Vensa i predstavnika Evropske zajednice lorda Dejvida Ovena.
Propala je i inicijativa koja je predviđala podelu Bosne na 10 poluautonomnih regiona i koja je trebalo da bude poznata kao „Vens-Ovenov mirovni plan“, pošto je, uprkos tome što ju je potpisao lider Republike Srpske u Bosni, poražena u parlamentu.
Takvi neuspeli napori proizveli su ideju da se svi lideri okupe na jednom mestu, čime se skraćuje njihov uticaj za pregovore na daljinu i povećava pritisak za brz dogovor.
U Dejtonu, u državi Ohajo, obezbeđeno je područje gde je bilo smešteno više od 800 zvaničnika. 21. novembra 1995. godine, strane su postigle sporazum, dok je potpuni i formalni sporazum potpisan u Parizu 14. decembra iste godine, piše „Albanijan post“.
