Ruski konzul pogubljen od strane Arnauta 1903. podsetnik je na srpski identitet srpskog Kosova i Metohije. I kada UN umesto njegovog spomenika u Kosovskoj Mitrovici restauriraju kuću ratnog zločinca i tvorca Skenderbegove divizije, one to rade sa predumišljajem. Ovo je rat simbolima, kaže Miodrag Filipović, bivši komandant Prištinskog garnizona.
U osetljivim vremenima, kada međunarodni subjekti svojevoljno tumače prava Srba na Kosovo i Metohiju, restauracija kuće albanskog zločinca iz perioda Drugog svetskog rata višeznačna je poruka.
Prvo, nove „realnosti“ zahtevaju novo iščitavanje istorije, a drugo, ovo je snažan impuls Albancima za koje Džafer Deva nije samo nacionalni junak krvave biografije, već simbol trajanja ideje o velikoj Albaniji začete u vreme Prizrenske lige.
– To je opaka ideja čiji inspiratori se nalaze u Nemačkoj, Velikoj Britaniji i NATO-u. Ovaj incident ne svedoči samo o olakom prekrajanju istorije, već i o tome da ’rat za istinu‘ nije završen i da je Džafer Deva kvisling, nacistički saradnik i logističar delovanja Skenderbegove divizije i danas na zadatku CIA – komentariše Milutin Filipović, bivši komandant Prištinskog garnizona.
Čovek CIA
On podseća da je kao jedan od osnivača druge Prizrenske lige, Deva posle oslobađanja Kosova i Metohije od okupatora u novembru 1944. godine, bio organizator balističkih pobuna od Uroševca, Gnjilana i Kosovske Mitrovice do Drenice, koje su nastavile da tinjaju sve do 1953. godine.
Iako posle Drugog svetskog rata utočište nalazi u Italiji kao saradnik obaveštajnih struktura, a američku vizu dobija uz preporuku CIA da je reč o antikomunisti, njegova aktivnost na ujedinjenju Kosova i Albanije se nastavlja.
Konzul u kolektivnoj svesti Srba
Tokom boravka u Americi, Deva 1962. godine zajedno sa Mithadom Vranićijem u Njujorku formira organizaciju „Prizrenska liga u egzilu“, koja je imala odbore u Kanadi, Francuskoj, Belgiji, Nemačkoj, Austriji i Italiji.
– U svesti Albanaca sa Kosova Deva je nacionalni junak, buntovnik koji je nacrtao granice velike Albanije. Obnavljajući njegovu kuću u Kosovskoj Mitrovici, Zapad ne samo što mu daje za pravo, već inspiriše mlade generacije da nastave njegovim stopama. Pitam se zašto spomenik ruskom konzulu nije bio deo ovog projekta. Nekada, kao deca govorili smo da idemo da se igramo kod konzula. Kroz maglu se sećam tog spomenika, ali mi je ostalo živo sećanje na značaj njegove figure u kolektivnoj svesti Srba.
Selo razoreno, spomenik uništen
Ruskog konzula Grigorija Stepanoviča Ščerbina su, podseća Filipović, ubili Arnauti, a pokušaj da se izbriše svako sećanje na njega nije se završio vandalskim rušenjem spomenika koji je bio postavljen na mestu stradanja.
– To je bila ledina pored putića. Sećam se da je spomenik bio piramidalnog oblika i sličan onom podignutom Janku Vukotiću na ulasku u Novo groblje u Beogradu. Za Srbe ovaj spomenik bio je potvrda čuvanja našeg identiteta, ali i bliskosti sa ruskim narodom koji nam je uvek pomagao. Spomenik je uništen kao podsetnik na naše i rusko prisustvo na KiM, ali i samo selo Svinjare, nekada etnički srpsko, stradalo je kroz kasniju istoriju, kao da je neko hteo da obriše svako sećanje na Srbe koji pamte ruskog konzula.
Kontinuitet zločina
Sva sela koje se nižu od Sitnice prema Vučitrnu, postupno su, kaže Filipović, razarana i iseljavana. To nije beleg samo poslednjeg rata, kaže, već kontinuitet zločina koji seže od Prizrenske lige, preko demonstracija 1968, kada se kao vojni pitomac obreo u Prištini okićenoj albanskim zastavama, do NATO bombardovanja.
– Pritisci da Srbi napuste Kosovo i Metohiju pamtio je moj otac, vojni oficir, a ja sam kao komandant Prištinskog garnizona isto svedočio. Jedan od najvećih udaraca srpskom nacionalnom biću zadat je tokom Četvrtog plenuma CKSKJ, kada je sa smenom Aleksandra Rankovića počelo masovno iseljavanje Srba i učlanjavanje Šiptara u Savez komunista. Zadnja faza bila je NATO agresija, operacija iz vazduha i kopna na pravcu Paštrika i Košara. Prištinski korpus je izvodio odbrambenu, ali i protivterorističku operaciju. Posle je usledio Kumanovski sporazum. No, i u vremenima mog oca i njegovog oca, na Kosovu i Metohiji trajao je zločin bez premca. Danas taj zločin veličaju UN i Zapad, praveći od njihovih vinovnika nacionalne junake.
Ruski tragovi – od konzula do Slatine
S druge strane, rusko prisustvo na Kosovu i Metohiji se prećutkuje. O njemu glasno svi ćute. A tragovi su, tvrdi Filipović, svuda okolo, od konzula do profesora Gimnazije Maljuge i Vasila Belocerkovca, koji su posle Oktobarske revolucije došli u Srbiju do onog konvoja dugačkog 600 kilometara, koji se 1999. protezao od Bosne do aerodroma Slatina.
– Ta nit postoji i traje i ima svoje mesto u gustom tkanju srpske istorije na Kosovu i Metohiji. Zašto reflektori nisu usmereni na njih nego na albanske kvislinge, to je pitanje za Zapad. U njihovoj radionici se kroje i tvore sećanja i činjenice – zaključuje Filipović.
