„Priznavanje nezavisnosti Kosova i Metohije predstavljalo bi duhovnu kastraciju, a zatim i kolektivno samoponištenje srpskog naroda“, istakao je istoričar i teolog dr Vladimir Umeljić.
Umeljić, kojem je upravo ovih dana Izdavačka kuća „Filip Višnjić“ u Beogradu objavila istorijski roman „Vučji mesec iznad kuće Čarnojevića (Prilozi za familijarnu hroniku)“, čija priča prati sudbinu srpske porodice sa Kosova, od Velike seobe, preko oba svetska rata, pa do građanskog rata devedesetih kojim je SFRJ razdrobljena i poslata u istoriju, istakao je u intervjuu za Novosti da ima poverenja u srpski narod.
– Imam poverenja u naš narod uprkos sistematskom rasrbljivanju, koje traje od one nesrećne jugoslovenske zaslepljenosti po završetku Prvog, Drugog svetskog rata i Brozovog terora. I, naravno, uprkos svim drugo i trećesrbijancima, koji se iz raznoraznih razloga kockaju tuđim novcem. Mislim, ili se barem nadam, da ih je naš narod prozreo i stavio ih na mesto koje zaslužuju – rekao je Umeljić.
Posle niza istorijskih studija, kao i knjige „Balkanski gambit Vatikana“, jeste li ovim romanom želeli da podsetite sve nas da je Kosmet večna tema?
– Želim da podsetim ne samo naše današnje kolebljivce u srpskim redovima već i sve nesrbe a naročito antisrbe, da je kosovsko-metohijska odrednica naše istorijske sudbine od esencijalne važnosti za naš narod i da se svako ko insistira na našoj duhovnoj autokastraciji, igra vatrom. Drugim rečima, ja ih sve molim da se posvete istorijskim činjenicama i da se prosvete. Da ne seju više seme zla za neke buduće generacije. U tom smislu bi i ovaj roman mogao biti od koristi. Reč je, dakle, o književnoj fikciji, koja se doduše zasniva na proverenim i proverljivim istorijskim činjenicama, a ostalo je plod mašte autora. Uz to, u ovom delu se ne radi samo o istorijatu familije Čarnojevića, već i o trajanju i opstajanju čovekovog humanističkog bića u profano-istorijskom i duhovno-istorijskom kontekstu.
Kroz roman provlačite i priču o pobratimstvu porodice Čarnojevića i jedne familije Albanaca. Verujete li da bi ovakvo štivo moglo da ima čitaoce i među Albancima?
– Da, ubeđen sam u to. Na Kosmetu sigurno ima i te kako časnih i poštenih Albanaca, kao što je to ova familija iz romana. Mislim da im ne bi smetalo to što se već na početku romana nazire, a na kraju nedvosmisleno prepoznaje jedna nadonosna spona, jača od svih doživljenih strahota i užasa, jača od ponekad nepodnošljivo surovog života i večite tajne smrti. Jača, jer, pored ostalog, prevazilazi i sve nacionalne predznake.
Kao višedecenijski žitelj Nemačke kako se nosite s činjenicom da iz te zemlje neprestano dolaze zahtevi o neophodnosti „promene svesti srpskog naroda“?
– Kada je NATO 1999. napao ostatak srpskih zemalja gostovao sam na nemačkoj televiziji, Studiju Feniks, i na pitanje o Haškom tribunalu rekao da je to politička a ne pravna institucija. Jer, ako nije tako, zašto i tadašnji nemački ministar inostranih poslova nije pred tim sudom? On je, naime, dokazano treći nemački ministar inostranih poslova u 20. veku, posle svojih kolega u carskoj pa u Hitlerovoj Nemačkoj, koji je saodgovoran za to što su Nemci napali Srbe u njihovoj rođenoj zemlji i ubijali ih? Ovoga puta kršeći Povelju UN i čitavo međunarodno pravo. Na to nije došao nikakav odgovor, ali i ćutanje je vrsta odgovora. Drugim rečima, politika Nemačke prema Srbima je do danas ostala ista, samo se sredstva menjaju. S tom činjenicom moram da živim ne samo ja i ostali Srbi u Nemačkoj, već i srpski autošovinisti.
Koliko snage i samodiscipline treba da poseduje jedan ugledan istraživač nacionalne istorije poput vas kako bi i danas nepokolebljivo ostao na tom putu?
– Bavljenje narodnim poslom nije niti hobi, niti zabava, već životno opredeljenje, za koje se naravno uvek plaća velika cena. To je već znao veliki kineski filozof Lao Ce, koji je rekao: „Istina još nikom nije škodila, osim onima koji su je izgovarali“. No već poodavno, zapravo već decenijama, sam mišljenja, figurativno rečeno, da sam suviše star da bih kvario svoju biografiju skretanjem sa puta svog opredeljenja.
Važite za jednog od najboljih poznavalaca istorije NDH. Kako doživljavate to što u poslednje vreme umanjenje broja stradalih Srba dolazi i sa čela pojedinih muzejskih ustanova u Srbiji?
– Licitiranje brojem žrtava je neljudski čin, u čitavoj diskusiji je potrebno više tolerancije a manje ostrašćenosti. Kada zakleti statističari tvrde da broj žrtava po statistici ne prelazi negde oko 100.000, a ja kažem da po sveukupnosti istorijskih izvora taj broj ide na stotine hiljada i pri tome se pozivam na teoriju verovatnoće, sestru bliznakinju statistike, sa kojom zajedno čini oblast matematičke stohastike, oni odmah poviču – to je nenaučno. U Jasenovcu se broj žrtava meri stotinama hiljada, to je sigurno, a treba imati na umu i da je veći deo dokumentacije uništen u Brozovo vreme.
Verujete li da bi otvaranje vatikanskih arhiva iz perioda pape Pija XII ključno doprinelo upotpunjavanju istine o Jasenovcu?
– Da, verujem, ukoliko oni ikada budu zaista potpuno otvoreni.
Kao teološki obrazovan čovek, kako objašnjavate orkestrirane napade iz regiona, ali i od manjih grupa u Srbiji, na patrijarha Porfirija i SPC?
– Svi ti napadi su zapravo komplimenti za SPC i potvrđuju ispravnost svetosavskog pravoslavljanja Gospoda. Istovremeno, oni potvrđuju strah onih koji svoj novokomponovani identitet odnosno službu nedobronamernim svetskim zlomoćnicima grade prevashodno na antisrpstvu. Svetosavlje je glavna prepreka pri priželjkivanoj „promeni svesti“ u Srba. Ateističke snage na Zapadu su u međuvremenu regrutovale značajan broj pripadnika svoje pešadije „na licu mesta“. Ali, ja verujem da ih je naš narod prozreo i da će ostati veran svojim korenima, svom suštinskom biću.
