Cena gasa na evropskom tržištu podivljala je na istorijskih 1.200 dolara za 1.000 kubnih metara, skladišta su uoči zime popunjena na rekordno niskih 72 odsto, ali za Srbiju i zemlje kroz koje prolazi gasovod Turski tok nema zime.
Početkom avgusta cena je bila neobično visoka i iznosila je oko 515 dolara, da bi potom velika tražnja usled nastupajuće hladne sezone i oporavka svetske privrede posle krize izazvane korona virusom prevazišla najgore košmare. Britanski mediji javljaju da da visoku cenu već nisu izdržale četiri manje energetske kompanije, na pragu propasti su kompanije koje prave veštačko đubrivo, strada i teška industrija, kao i proizvođači aluminijuma i cementa. A uz sve to barel nafte, prema predviđanjima Bank of America
uskoro prelazi cenu od 100 dolara, prvi put posle 2014. godine.
Predsednik Aleksandar Vučić nedavno je upozorio iz Dubaija da se Evropa i svet nalaze pred energetskom krizom nesagledivih posledica, najvećoj u poslednje tri decenije. On je istakao da je odluka o gradnji Turskog toka kroz Srbiju bila pravilna. Ovo tim pre što visoke cene energenata poskupljuju sve ostale proizvode.
Da podsetimo, ovaj gasovod iz Rusije ispod Crnog Mora vodi do Turske, pa preko Bugarske i Srbije do Mađarske, a biće produžen i kroz Slovačku do skladišta Gasproma u austrijskom Baumgartenu. Srbija se opredelila za dugoročni ugovor o uvozu gasa iz Rusije, usled čega ne zavisi od berzanskih kretanja cena.
Stabilno snabdevanje
Predsednik Vučić nedavno je rekao da Srbija kupuje gas po 270 dolara za 1.000 kubnih metara. Pomoćnika ministra rudarstva i energetike Raša Kojčić ističe da skok cena neće uticati na stabilnost snabdevanja ovim energentom, kojeg ima u dovoljnim količinama. Pritom, već se vode razgovori s Rusima o budućem dugoročnom ugovoru za period od naredne godine, a Vučić kaže da će zamoliti Vladimira Putina da pomogne oko cene kod direktora Gasproma Alekseja Milera.
Osim što je obezbedila nisku cenu i stabilno snabdevanje koje neće zavisiti od toga da li bi uopšte imali novca za plavi energent po ovim berzanskim cenama, Srbija je postala i tranziter gasa, od čega se dobro zarađuje. Za isti pristup odlučila se i Mađarska, a u poslednja dva dana i Rumunija i Hrvatska počele su da dobijaju iz Turskog toka gas koji mora da prođe kroz našu zemlju, a svaka količina Srbiji donosi zaradu od tranzita.
Prihod od tranzita
Da podsetimo, Mađarska će iz Srbije dobijati 3,5 milijardi kubnih metara godišnje. Time se situacija potpuno preokrenula, pošto je do sada Srbija plaćala Mađarskoj tranzit za ruski gas koji je dolazio preko Ukrajine. Kada se gasovod do 2023. produži, tranzit će nam plaćati i Slovačka. S obzirom na ogromnu potražnju, pretpostavlja se da će Turskim tokom gas teći i dalje u Evropu, pa bi Srbija na kraju mogla da prihoduje i više od 300 miliona evra godišnje kolika je bila maksimalna procena.
Pritom se u Srbiji već planira izgradnja gasovoda ka BiH, odnosno RS, odakle bi gas mogla da preuzima i FBiH.
Ugalj ostaje
Vučić je rekao da bi sve koji su predlagali da se ugalj više ne koristi za pravljenje struje, pitao šta sada misle o tome.
– Pričali su bajke, da ne treba ugalj. A električna energija za srpske potrošače i privredu najjeftinija je u Evropi – rekao je Vučić i dodao da će Srbija struju da ima, a pitanje je samo po kojoj ceni.
Bugari čekaju ugovor
Bugarska čeka formiranje nove vlade, pa da s Rusijom potpiše ugovor o stalnim postavkama gasa kao Srbija i Mađarska. Naime, Bugari su pod pritiskom Vašingtona kupili 50 odsto gasovoda do grčke luke u Aleksandropolisu, na Egejskom moru, kako bi mogli da prihvate američki gas iz škriljaca. Sada se pokazalo da je to bio bačen novac.
Malo i dva Severna toka
Suočena s energetskom krizom, Evropa se zaplela u svađu ko je kriv. Britanci optužuju Rusiju da je veštačkom nestašicom izazvala visoke cene, iako je Moskva na vreme saopštila o kvarovima na gasovodu koji vodi s najvećeg nalazišta na Jamalu. Međutim, iz nekoliko članica EU stižu optužbe da je energetska kriza posledica mnogih grešaka Londona i administracije u Briselu koji su sledili američku politiku sukoba s Rusijom i velikog i nepromišljenog pritiska zelenih stranaka koji će platiti potrošači u EU.
Naime, EU godišnje uvozi oko 400 milijardi kubnih metara gasa, od čega više od polovine iz Rusije. Evropska nalazišta, pritom, prazne se decenijama dok potrošnja raste. Na primer, nekada najznačajnije nalazište kod holandskog Groningena, koje je do pre 10 godina davalo 60 milijardi kubnih metara praktično je zatvoreno. Najveći proizvođač Norveška godinama nije ulagala u otkrivanje novih nalazišta, jer im je bilo nerentabilno dok je cena gasa bila niska.
Amerikanci su nametanjem sankcija Rusiji pokušali da popune prazninu i na silu prodaju Evropi svoj skuplji gas iz škriljaca koji se dovozi brodovima, pa je neophodno uložiti i ogroman novac u lučke kapacitete za prijem gasa. Neki su nalegli na rudu, kao Poljaci koji su izgradili infrastrukturu za uvoz američkog gasa iz škriljaca čija proizvodnja po ovim cenama doživljava kolaps.
Pritom, evropsko zalaganje za maglovitu budućnost po svaku cenu zasnovanu na zelenoj energiji pokazalo se nepouzdanim. Odricanje od uglja i atomske energije besmisleno je dok nema zamene za njih, a zelene tehnologije nisu dosegle taj nivo efikasnosti i ne zna se kada će. Zeleni su takođe uz SAD bili i među najgrlatijim protivnicima Severnog toka 2 koji iz Rusije vodi u Nemačku. Zbog trećeg energetskog paketa Evropske komisije, može se desiti čak da ovim gasovodom poteče tek pola kapaciteta od predviđenih 55 milijardi kubnih metara godišnje, navodno, da bi se sprečio monopol kao da sa te strane može da stigne neki drugi gas sem ruskog.
Kinezi daju dolar više
Gas s Bliskog istoka, pre svega najvećeg svetskog proizvođača Katara, odvozi se na Pacifik i nedostupan je Evropi neobezbeđenoj dugoročnim ugovorima. Pritom, najveći planetarni potrošač Kina zahteva sve više gasa od Rusije i spreman je uvek da plati dolar više od Zapada bez političkih uslovljavanja. Tako je prošle sedmice na nekoliko gasovoda iz Sibira u Kinu poteklo tri puta više gasa dnevno nego prošle godine.
Kraj tranzita preko Ukrajine
Sigurno najveći gubitnik u svim dešavanjima oko gasa je Ukrajina, koja je nekada obavljala tranzit čak 140 od oko 200 milijardi kubnih metara ruskog gasa u Evropu, što je ovoj potpuno osiromašenoj i opljačkanoj zemlji donosilo oko pet milijardi dolara godišnje. Taj kapacitet se preselio na Severni tok 1 i 2, a deo tranzita i prihoda sada je preuzela i Srbija preko Turskog toka, pa je izbio pravi diplomatski rat Kijeva i Budimpešte.
Ukrajini ostaje tranzit od oko 40 milijardi kubnih metara godišnje do 2024. Međutim, potpisivanje ugovora i Gasproma i Mađarske ukazuje na jasnu nameru Rusije da po isteku tog roka sasvim obustavi tranzit preko Ukrajine posle tog roka ili ostavi minimalni kapacitet u rezervi.
Kijev se nadao da će SAD da navedu Nemačku da odustane od Severnog toka 2, a nekadašnja premijerka Julija Timošenko sada optužuje aktuelnu vlast predsednika Vladimira Zelenskog da je potpuno zanemarila Turski tok.
