U Crkvi Presvete Bogorodice u Goraždevcu u petak je održan pomen povodom ubistva Pantelije Dakić (12) i Ivana Jorovića (19).
Pre 18 godina na reci Bistrici nepoznati napadač otvorio je vatru iz automatskog oružja na pedesetak dece iz ove enklave. U napadu su teško ranjeni Marko Bogićević (12), Dragana Srbljak (13), Bogdan Bukumirić (14) i Đorđe Ugrenović (20), a više desetine dece je samo zahvaljujući sreći prošla sa lakšim povredama.
Spektakularna istraga Unmika započeta izjavom tadašnjeg šefa ove misije da će „prevrnuti svaki komad zemlje“ završena je krajem 2010. godine kada je tužilac Unmika stavio ad akta slučaj „zbog nedostatka dokaza“.
Prethodno je saslušano 75 svedoka i pretreseno više od 100 kuća, ali i pored navoda roditelja žrtava da znaju ko su ubice, one nikada nisu pronađene.
Povodom godišnjice od masakra, Kancelarija za Kosovo i Metohiju saopštila je da su ubijena deca „simbol mučeništva i stradalništva“ Srba na Kosovu i „nepojmljive ideologije mržnje, usmerene ka čitavom jednom narodu“.
„Ali, i pokazatelj da zlo nikada ne miruje i da je trajan i održiv mir nešto što nam je neophodno i za šta moramo da se zalažemo i izborimo.“
U saopštenju Kancelarije se navodi i da je neuspeh međunarodnog pravosuđa u rasvetljavanju zločina nad srpskim stanovništvom „neizbrisiva mrlja na obrazu onih, čiji su osnovni zadatak i dužnost bili uspostavljanje vladavine prava i zakona na poratnom Kosovu i Metohiji“.
Stručnjak iz oblasti bezbednosti i nekadašnji oficir KOS Ljuban Karan ističe da su Srbi s Kosmeta shvatili da „pravda za njih ne postoji“.
– Goraždevac je bolan primer zanemarivanja stradanja Srba i nije jedini. Postoje dokazi da međunarodne snage, ne samo da sabotiraju istrage nego štite i skrivaju počinioce terorističkih akcija poput Fljorima Ejupija koga je posle bekstva iz Bondstila skrivala BND. Takvi neshvatljivi primeri nameću sumnju da zločini nad Srbima nikada neće biti istraženi niti procesuirani jer tako želi „međunarodna zajednica“ koja je preuzela obavezu da štiti Srbe, a u stvari štiti njihove ubice, zarad nekih nama teško razumljivih „geostrateških interesa“ – ističe Karan.
Još čekam pravdu
Bogdan Bukumirić je 13. avgusta 2003. kao petnaestogodišnjak preživeo napad. Zadobio je sedam prostrelnih rana. Ostao je bez slezine i dela lobanje i lekari su mu davali samo četiri odsto šanse da preživi. Ali on je pobedio.
Danas, 18 godina kasnije, on je suprug i otac. Ne oseća potrebu za osvetom, ali živi za dan kada će počinioci da budu pronađeni i kažnjeni.
– Već 18 godina čekam poziv iz Međunarodne zajednice tokom kojeg će mi reći da je neko priveden, da će konačno da izađe pred sud da mu se sudi za zlodela koja je uradio. Moje rane i rane porodica poginulih to zaslužuju – rekao je za RTS.
Zločini bez kazne
Ubistvo dece u Goraždevcu je četvrti najveći zločin nad Srbima od dolaska međunarodnih mirovnih snaga na Kosovo za koji do danas niko nije odgovarao.
Ubistvo 14 žetelaca u Starom Grackom se dogodilo 23. jula 1999. , a Specijalno tužilaštvo u Prištini je 2017. godine obustavilo istragu.
U Obiliću je 4. juna 1999. godine došlo do masakra tročlane srpske porodice.
Napad na autobus kod Podujeva odigrao se 16. februara 2001. Od eksplozije mine je odmah poginulo 10 osoba, a zatim još dve od posledica ranjavanja. Vrhovni sud je Fljorima Ejupija, prvobitno osuđenog na 40 godina zatvora, 2009. oslobodio usled „nedostatka dokaza“.
