Pre 22 godine, 14. juna, srpska vojska se i povukla sa granice sa Albanijom u rejonu Košara, mesta gde se odvijala jedna od najdramatičnijih bitaka tokom NATO agresije na SRJ 1999. godine.
Ključni akteri ovih događaja prisećaju se u razgovoru za „Vesti“ 67 dana pakla u kome je Vojska Jugoslavije sprečila kopnenu invaziju.
– Prvi pokušaj napada na kopnu, pod nazivom „Strela 1“, izveden je od 9. aprila do 14. juna u rejonu sela i karaula Morina i Košare. Napad je posle jake artiljerijske pripreme albanske vojske počeo u tri časa ujutro iz pravca Tropoje. Granate su prvo ceo sat padale po rejonu karaule Morina, a za to na Košare je vatra otvarana povremeno. Glavne snage agresor je usmerio na pomoćnom pravcu Tropoja – selo Geraj – Košaredok je na pravcu Morine neprijatelj izvodio demonstrativni napad s ciljem obmane naših snaga
Glavni strateg odbrane, komandant legendarne Treće armije general Nebojša Pavković objašnjava da je ideja agresora bila da probiju odbranu oko Dečana, Đakovice i na severnim padinama planine Paštrik do Vrbnice.
Dobrovoljci od Irske do Rusije
– Cilj je bio stvaranje mostobrana kao osnovice za ubacivanje svežih snaga koje bi širile koridor i odsecale glavne snage Prištinskog korpusa na Prvom pojasu odbrane, spojile se sa grupama OVK i produžile napad ka centralnom delu KiM. Za 63 dana vođene su svakodnevne teške borbe, ali agresor nije postigao svoj cilj. Neviđenim heroizmom svih učesnika zaustavljen je na samoj granici. Ni svakodnevni masovni udari avijacije, dejstva artiljerije Oružanih snaga Albanije, ni više desetina hiljada drogiranih terorista OVK, ni mudžahedini, nisu mogli da slome 2.000 naših heroja – ističe general Pavković i navodi da je najveći teret i žrtve tokom izvođenja odbrambenog boja na Košarama podneo 53. granični bataljon.
Kasnije su im se priključili pripadnici 2. bataljona 125. motorizovane brigade, borbene grupe 63. padobranske i 72. specijalne brigade, delovi izviđačko-diverzantskih jedinica Prištinskog korpusa i Treće armije i dobrovoljci iz Srbije, Rusije, Švedske, Finske, Danske, Škotske i Irske.
Ostali neporaženi
A, kako je bilo na prvoj liniji fronta, prkoseći mnogostruko brojnijem neprijatelju svedoči potpukovnik Dragutin Dimčevski, zamenik komandanta 53. graničnog bataljona koji je zbog ranjavanja komandanta, pukovnika Duška Šljivančanina već posle nekoliko dana preuzeo odbranu ovog dela granice.
– Za mene bitka na Košarama predstavlja simbol najvećeg ispoljenog heroizma. Vojnici
na odsluženju vojnog roka i starešine uspeli su da zaustave agresora. Ne zaboravite da je reč o vojnicima koji su imali između 19 i 23 godine. Oni su svojom mladošću, požrtvovanjem, istrajnošću, odlučnošću, hrabrošću i vrhunskom obučenošću, uz vešto komandovanje, ne žaleći živote uspeli da zaustave agresora na graničnoj liniji, nanesu mu gubitke i tako omoguće uvođenje jedinica iz dubine u borbu – referiše Dimčevski.
Ističe da se sa svojom jedinicomsa Košara povukao 14. juna.
– Povukli smo se neporaženi na osnovu Rezolucije SBUN 1244. NATO agresija i bitka na Košarama danas su u udžbenicima za osmi razred i to je jedno od najznačajnijih odličja za sve nas koji smo branili Srbiju te godine – ističe potpukovnik Dimčevski.
Slomljena krila Crnih orlova
General Pavković ističe da su, na osnovu obaveštajnih podataka, prema karauli Košare uoči napada bile raspoređene četiri brigade OVK uključujući zloglasne Crne orlove, pod komandom Agima Ramadanija, kao i odred mudžahedina sa oko 300 boraca. Bilo je ukupno oko pet do šest hiljada ljudi.
Poginulo 108 boraca
General Nebojša Pavković navodi da je tokom bitaka na Košarama poginulo 108 pripadnika VJ: 21 starešina (šest oficira, 15 podoficira) i 87 vojnika (24 dobrovoljca), a da je ranjeno njih 331. Pavković ističe da je najteže bilo 11. maja kada je od dejstva avijacije poginulo 17, a ranjeno 74 pripadnika VJ.
Zbrka oko datuma
U javnosti Srbije ove godine je došlo do prave zbrke oko datuma do kada su trajale bitke na Košara. Neki mediji su naveli da je to 9, odnosno 10. jun zato što je tada potpisan kumanovski vojno-tehnički sporazum koji je predviđao povlačenje srpskih snaga bezbednosti.
Sagovornici „Vesti“ ističu da su se srpske snage povukle sa Košara, odnosno granice sa Kosovom tek pet dana kasnije, 14. juna.
Nema predaje, ni prodaje
Momčilo Minić, jedan od veterana 63. padobranske brigade laureat je prestižne ruske nagrade Zlatni vitez za knjigu „Trenutak večnosti“ koja govori upravo o tim ratnim danima i borbama na Košarama. U razgovoru za „Vesti“, ovaj veteran koji živi i radi u Austriji, otkriva i kako su doživeli naredbu da se 14. juna povuku sa granice.
– Kada smo dobili naređenje o povlačenju među nama je nastao šok. No, kao i uvek naređenje se bez pogovora sluša i počele su pripreme. Oko nas nije više bilo ni policijskih snaga i ni vojnih. Samo mi i nadolazeće NATO snage koje su sasvim slobodno i bez straha ulazile na kosovsku zemlju. Doduše, nije im bilo svejedno kada su se sreli oči u oči sa našim ljudima, pogotovo kada su shvatili da su pred srpskim padobrancima. Vojska i policija im nije poklonila niti prodala Kosovo, povukla se po naređenju. Okupirano uvek možeš i da se vratiš, zar ne. Ako pokloniš ili prodaš onda si zauvek izgubio – zaključuje Minić.
Bio je jedan komandant
Provociran činjenicom da se u javnosti sve više pojavljuje nekadašnjih oficira koji su navodno „komandovali odbranom Košara“, general Nebojša Pavković je odlučio da tu priču demistifikuje.
– U odbrambenom boju učestvovalo je više raznorodnih jedinica. Komandovanje takvim sastavima, koje izvode dejstva prema istoj zamisli i na istom prostoru je složeno. Zbog toga nisu tačne tvrdnje pojedinaca da je bilo koji od komandanata graničnog, pešadijskog, specijalnog, ili bataljona Vojne policije, bio komandant odbrane Košara. Oni su samo komandovali svojim jedinicama u borbama u okviru odbrambenog boja, a komandant odbrane Košara je bio komandant 125. motorizovane brigade – ističe general Pavković.
Najteži dan
Dragutin Dimčevski ističe da je tokom 67 dana odbrane državne granice bilo puno teških i bolnih momenata.
– Za 53. granični bataljon najteži dani bili su 9. i 10. april kada je počela iznenada kopnena agresija. Nije nas iznenadila jer smo očekivali ova dejstva na celom frontu odbrane bataljona, odnosno na svim karaulama. Naš zadatak bio je da zaustavimo agresora na samoj granici, nanesemo gubitke i omogućimo uvođenje jedinice iz dubine u borbu. Ovaj zadak smo u potpunosti realizovali. Nažalost, nacrnji dan za naš bataljon bio je Uskrs, 11. april 1999. godine. Tada smo u borbi koja se vodila na celom frontu imali najviše gubitaka, jer nam je u jednom danu poginulo osam boraca. U rejonu Šabanove livade poginuo je vojnik Dragan Miličević, u rejonu Opljaz poginuli su komandir vodnik Ivan Vasojević i vojnici Darko Bjelobrk, Milenko Božić i Predrag Bogosavljević, u rejonu Maja glava u zasedi kukavički su ubijeni vojnici Simo Popović, Radiša Ilić i Ivan Bogosavljević. I na Đurdevdan, od 4. do 6. maja, imali smo teške borbe gde je poginulo dva borca. Tog 4.maja poginuo je vojnik Slavko Krunić koga nismo mogli da izvučemo sa mesta pogibije i ako smo pokušali u više navrata. Telo ovog heroja porodica je preuzela i sahranila tek 2003. godine – ističe Dimčevski.
Heroji su heroji
Momčilo Minić, jedan od heroja sa Košara, ističe da su padobranci elitne 63. padobranske brigade tokom sukoba sa OVK, a zatim i tokom NATO agresije dokazali svoju obučenost i požrtvovanost.
– Koliko su padobranci imali uspeha u svojim borbenim angažovanjima govori i činjenica da su za svoje zasluge odlikovani Oredenom narodnog heroja – poentira Minić.
Zlonamerni kritičari
Nebojša Pavković oštro demantuje tvrde koje se poslednjih godina mogu čuti da je vojska pod njegovom komandom bila nespremna, iznenađena, pa čak i prepuštena sama sebi.
– Pojedinci su prepričavali događaje o kojima su čuli od drugih, a neki od učesnika su sebi pripisivali uloge i zasluge koje nisu imali. Tako smo saznali da je bilo nekoliko komandanata odbrane Košara, što je nespojivo sa načelom jednostarešinstva u komandovanju Vojskom. U knjizi „Košare i Paštrik srpski Termopili“ koju sam napisao zajedno sa admiralom Boškom Andrićem i to je objašnjeno. Pre svega da su to bili bojevi koji su se sastojali od više borbi i samostalnih borbenih radnji. Zbog toga pojedinci, pomenute događaje klasifikuju i nazivaju imenima koja nisu predviđena strategijom oružane borbe i tako unose nepotrebna konfuzija. Neki od učesnika ovih bojeva, bez razumevanja operativno-taktičke situacije na prvom pojasu odbrane Prištinskog korpusa, a posebno na državnoj granici, još uvek vode polemiku koje su borbe bile teže, veće i značajnije i tako obesmišljavaju značaj i jednog i drugog boja. U vezi s tim mnogo češće se veličaju borbe na Košarama, a neopravdano zanemaruje značaj događaja na Paštriku.
Srpske pesme
Pripadnici elitne 63. padobranske brigade među poslednjima su napustile granicu sa Albanijom, ali i teritoriju Kosova. Veteran ove jedinice, Momčilo Minić, ovako za „Vesti“ evocira sećanje na te događaje.
– Dani su se počeli nizati jedan za drugim i jednog dana na glavnom putu se pojavila velika kolona vozila. Prolazila je pored naše baze. Bilo je u koloni vojnih, policijskih ali i civilnih vozila. Ubrzo smo saznali da je potpisan nekakav Kumanosvski sporazum koji je obavezivao povlačenje i napuštanje vojske i policije sa Kosova i Metohije. Nismo mogli da verujemo. S obzirom da mi padobranci nismo dobijali nikakvo naređenje za spremanje i pokret polako smo počeli da verujemo da je to sve naka igra i da mi ostajemo da u tišini i na način koji mi to umemo završimo posao. Stvarno je to počelo da nam se vrzma po glavi. Tužne poglede i srpske pesme koje su se čule iz vozila koja su se povlačila nije bilo lako slušati. Svakom strofom vraćale su sećanja na poginule drugare. Definitivno po ponašanju vojske i policije iako je bez pogovora poslušala naređenje za povlačenje nije bilo do povlačenja. Zar posle toliko velikih borbi, zauzetih pložaja na granici i preterivanjem van naših granica neprijateljsku silu treba da se povuče? E to jednostavno nije bilo razumljivo nikome – priseća se Momčilo Minić.
Artiljerijska podrška
General Nebojša Pavković otkriva da su pripreme za herojsku odbranu 1999. počele oktobra 1998.
– Tada se počelo sa dubinskim obezbeđenjem i odbranom državne granice. Od tog vremena pa do početka agresije na dubinskom obezbeđenju državne granice prema Albaniji bilo je angažovano pet borbenih grupa, a samo u zoni odgovornosti 125. motorizovane tri. U vezi s tim, kao komandant Treće armije, još pre početka agresije odlučio sam da artiljerija velikog dometa, gađa sve ciljeve na teritoriji Albanije, ukoliko se bude ugrožavala teritorija SR Jugoslavije, kao što su očekujući rejoni, kolone koje se kreću ka našoj granici i dr. Za to je postojala mogućnost jer je Treća armija bila ojačana raketnim sistemom R-65 „luna“, čiji je domet do 65 km, i sistemima „orkan“, dometa do 60 kilometara. Ovim sistemima bilo je moguće gađati sve ciljeve do linije Kuks – Bajram Curi, gde su bili raspoređeni svi značajni vojni ciljevi Oružanih snaga Albanije koji su mogli da ugroze jedinice i teritoriju Kosova i Metohije – navodi general Pavković i otkriva da je za sve vreme trajanja sukoba u boju na Košarama artiljerija podržavala naše snage duž cele granice sa Albanijom.
– U podršci naših jedinica učestvovale su armijska artiljerijska grupa „3“ Treće armije, korpusna artiljerijska grupa „2“ Prištinskog korpusa i brigadna artiljerijska grupa „125“, 125. motorizovane brigade. Ove artiljerijske grupe, a posebno armijska artiljerijska grupa „3“ i korpusna artiljerijska grupa „2“ gađale su ciljeve na dubini teritorije Albanije, uglavnom očekujuće rejone šiptarskih terorističkih snaga i Oružanih snaga Albanije i kolone koje su se kretale ka teritoriji Kosmeta. Armijske i korpusne artiljerijske grupe nisu mogle da gađaju agresora i objekte na liniji sukoba zbog otežanog osmatranja rasporeda naših jedinica i zona sigurnosti koje nisu mogle biti kontrolisane. Dejstvom armijske artiljerijske grupe Treće armije sistemom „košava“, po naređenju komandanta Treće armije, 11. aprila srušena je karaula“Košare“, koja je u tom trenutku bila u rukama terorista. Neposrednu podršku jedinica na liniji sukoba ostvarivala je brigadna artiljerijska grupa „125“, čiji su se osmatrači artiljerijskih vatri nalazili na liniji sukoba i navodili vatru. U podršci jedinica u borbi, i po brzini i preciznosti, najefikasnije su bile minobacačke jedinice 120, 82 i 60 mm. One su neposredno pratile borbene strojeve naših jedinica i brzo ostvarivale izuzetno precizne vatre. Naročito se to odnosi na minobacač 82 mm, a posebno su se dobro pokazali minobacači 60 mm, koje su odeljenja i borbene grupe imali kod sebe – otkriva general Nebojša Pavković.
