Ne postoje magični dokumenti koji će rešiti višedecenijske probleme na terenu na Kosovu i dati odgovor na dvostruke aršine Zapada po kojima je Albancima dozvoljeno da imaju dve i po države, a da se pritom Srbija odrekne dela svoje teritorije, rekao je asistent na Fakultetu političkih nauka u Beogradu Stefan Surlić, piše Sputnjik.
On je naglasio, da kolektivni Zapad pogrešno smatra da je za rešenje kosovskog pitanja ostalo samo da se postigne konačni sporazum kojim bi Beograd formalno priznao nezavisnost Kosova.
– Diktat sporazuma udaljio je predstavu da dijalog može doneti nešto dobro, diktat EU i SAD po kome bi lideri Beograda i Prištine nešto trebalo da potpišu i time završe celu priču – konstatuje Surlić.
Dve i po države za Albance
Međutim, napominje Surlić, ima toliko otvorenih pitanja na terenu koje prvo treba rešiti da bi se uopšte govorilo o bilo kakvom konačnom sporazumu, a ona se mogu podeliti u dve grupe: prvo je pitanje srpske zajednice na Kosovu i njenog položaja a drugo — zašto imamo dvostruke aršine.
– Zašto je Albancima dato pravo na dve i po nacionalne države. Za Nemce, Francuze, Amerikance sasvim je legitimno da jedna politička nacija ima Albaniju kao državu, Kosovo kao državu i da ima trećinu Severne Makedonije ali sa pravom veta, pa su suštinski politički potpuno ravnopravni akteri u toj zemlji. A da pritom Srbija bude zemlja koja će se odreći dela svoje teritorije – pita Surlić.
Komentarišući posetu evropskog posrednika Miroslava Lajčaka regionu, Surlić ocenjuje da je njen cilj bio da se opipa puls i vidi koja su polazišta za dalji proces dijaloga, ali da Lajčak očigledno nije svestan da se u narednih godinu dana neće desiti ništa epohalno iako je slao dosta optimistične poruke.
Lider Samoopredeljenja Aljbin Kurti još nije postao premijer, Kosovu predstoji buran politički proces izbora predsednika, a tek se onda može misliti o dijalogu. S druge strane, podseća naš sagovornik, Srbija je iznela jasan stav da ne dolazi u obzir nikakvo priznavanje samoproglašene nezavisnosti Kosova, kao i da je primena dogovorenog jedini garant da je moguć nastavak dijaloga.
– Ključno pitanje koje treba da se postavi u nastavku dijaloga jeste kakav je to položaj Srba na Kosmetu i zbog čega se ne sprovodi ono što je odavno dogovoreno. Kako možemo verovati da će se bilo kakav sporazum sprovesti u budućnosti ukoliko nije sproveden dogovor o ZSO niti se poštuju zakoni koji se odnose na srpski jezik, na lokalnu samoupravu, na status srpske kulturne baštine – nabraja Surlić.
U koju se batinu uzda Priština
Na pitanje, koja je to batina u koju se kosovski Albanci uzdaju da im može doneti državu i ima li je uopšte, on objašnjava da je to koalicija moćnih zemalja koje su priznale nezavisnost Kosova i koje Srbiju mogu da uslovljavaju u procesu pridruživanja EU ali i na širem međunarodnom planu.
S druge strane, dodaje on, u Prištini postoji ideja da oni ni ne treba da učestvuju u dijalogu nego samo da Amerikanci i Evropljani dovoljno pritisnu Srbiju da ona prizna nezavisnost.
– Mi u Srbiji već pet godina otvoreno podržavamo ideju dijaloga i postizanja nekog kompromisa koji bi uvažio interese i srpskog i albanskog naroda, dok je na Kosovu potpuno drugačiji dominirajući diskurs: da nema nikakvih pregovora ni dogovora već da se izvrši ključan pritisak da Srbija samo parafira njihovu nezavisnost – primećuje Surlić.
Kosovo za Nemačku — bezbednosni problem
Kad je reč o stavu Nemačke, koji je još jednom ponovljen tokom dvodnevne posete ministra spoljnih poslova Nikole Selakovića Berlinu, Surlić sa žaljenjem konstatuje da nema nikakvog prostora da Nemačka i za dlaku promeni poziciju da je kosovska nezavisnost „završena tema“.
Ilustrujući koliko je snažna nemačka podrška Prištini, naš sagovornik navodi da je po nekim analizama od 2000. do danas Nemačka u apsolutnim brojkama sedam puta više novca uložila na Kosovu nego u Srbiji bez Kosova.
Tvrd stav Nemačke Surlić objašnjava i strahom da će Kosovo, ukoliko u dogledno vreme ne dođe do njegovog potpunog međunarodno-pravnog subjektiviteta, prirodno ići ka ujedinjenju s Albanijom.
– Nemački političari Kosovo od 2000. posmatraju kao bezbednosni problem: ako Srbija ne da kosovsku nezavisnost onda će doći do ujedinjenja Kosova i Albanije, onda postoji mogućnost za još rata – tumači Surlić koji u tom ključu vidi i, kako kaže, nimalo slučajne i taktički sračunate poruke iz Prištine – da imaju plan B i da će, ukoliko ne dobiju puno priznanje pledirati za ujedinjenje s Albanijom.
Otuda i uporno insistiranje Zapada na „međusobnom priznanju“, iako je jasno da Srbiji kao članici UN nikakvo priznanje nije potrebno.
– Kosovo je sporna teritorija i 13 godina od samoproglašenja nezavisnosti. Verovalo se da će ta nezavisnost biti ostvarena uprkos protivljenju Srbije. Međutim, vremenom su svi akteri uključujući Vašington shvatili da je to nemoguće bez saglasnosti Srbije. Zato se konstantno insistira na tome da Srbija mora da potpiše papir i de jure prizna nezavisnost Kosova – opisuje situaciju Surlić.
Štaviše, dodaje on, imajući u vidu da Kosovo ne priznaje pet članica EU i četiri članice NATO saglasnost Srbije je potrebna i za hipotetičko članstvo Prištine u tim organizacijama.
Srbiji jedino ostaje, zaključuje gost Sputnjika, da ukoliko želi da sačuva ovakvu poziciju, osnažuje partnerstva sa zemljama koje stoje čvrsto pri stavu odbrane međunarodno-pravnog poretka i koje ne žele da priznaju samoproglašenje nezavisnosti Kosova.
