Savo Štrbac, direktor DIC Veritas, ocenjuje za „Vesti“ da su hapšenja i suđenja Srbima u Hrvatskoj postala „svakodnevna, uobičajena pojava“, o kojoj se sve manje izveštava. Štrbac je reagovao na poslednje hapšenje po Interpolovoj poternici Mladena Grujića na graničnom prelazu Šepak između Srbije i BiH.
– U istoj toj nedelji, u četvrtak je iz Nemačke Hrvatskoj izručen Duško Vujnović, ali mediji i o ovom događaju jedva da su napisali neki redak. Nažalost, svedoci smo da je procesuiranje krajiških Srba za ratne zločine pred hrvatskim pravosuđem, uključujući i hapšenja, suđenja i otpuštanja iz zatvora, postali svakodnevna i uobičajena pojava, za koju više ni mediji nisu zainteresovani – kaže ogorčeno Štrbac.
Poslednje u nizu, hapšenje Mladena Grujića, dogodilo se u subotu. U kratkoj informaciji navedeno je samo da je Grujić optužen zbog ratnih zločina i da će pravosuđe BiH odlučivati kojoj zemlji će ga izručiti zato što ima i državljanstvo Srbije i Hrvatske.
– Prema Veritasovim saznanjima, protiv Grujića je optužnicu podiglo Županijsko državno tužilaštvo iz Bjelovara još 12. juna 1997. godine, a on se nalazi u grupi sa još 34 Srba, koji se terete da su od avgusta 1991. godine pa nadalje tokom ratnih operacija na području tadašnje opštine Daruvar izdavali naredbe ili sami sprovodili svakodnevna policijska i vojna privođenja civilnog stanovništva tog kraja, zatvarali civile hrvatske nacionalnosti i pripadnike hrvatske vojske, držali civile kao taoce, odvodili ih prvo u zatvor u Bijelu, a potom neke i na Bučje, gde su bili zlostavljani, mučeni i ubijeni – otkriva naš sagovornik i dodaje da je ovo peto hapšenje Srba iz bivše Republike Srpske Krajine po hrvatskim poternicama za ratne zločine.
– Četvorica su uhapšena van teritorije Hrvatske, a peti prilikom ulaska u ovu zemlju iz Mađarske. Duško Vujnović je iz Nemačke izručen prošle nedelje, a ostali se nalaze u ekstradicionim zatvorima do okončanja ekstradicionog postupka – objašnjava Štrbac.
Prema podacima Veritasa, na osnovu međunarodnih poternica koje je raspisao Biro Interpola u Zagrebu, širom sveta do sada je uhapšeno 178 Srba, od kojih je 65 izručeno Hrvatskoj.
– Od tih izručenih, protiv njih 25 postupak je obustavljen ili je optužnica odbijena, uglavnom nakon prekvalifikacije dela ratnog zločina u oružanu pobunu. To je još jedan hrvatski trik zato što ti ljudi u tom slučaju gube mogućnost da traže obeštećenje za vreme koje su proveli u pritvoru – objašnjava Štrbac.
On kaže da se trenutno u hrvatskim zatvorima zbog krivičnih dela ratnih zločina nalazi 30 Srba, bivših pripadnika JNA ili SVK. Njih 16 su pravosnažno osuđeni i nalaze se na izdržavanju kazne u Lepoglavi, dok su ostali pod istragom, optužbom ili čekaju pravosnažnu presudu.
Politički procesi
Savo Štrbac kaže da su iz grupe optuženih Srba za navodne zločine u Daruvaru mnogi pomrli, a za neke je utvrđeno da su na Interpolovoj poternici iz političkih razloga.
– Protiv optuženih Milana Ajdinovića, Svetozara Berića, Gorana Zabrdaca, Siniše Plavšića, Boška Vukića i Dragomira Ćasića postupak je obustavljen zbog smrti ili zbog nedostatka dokaza. Optuženi Marko Maravić je na osnovu Interpolove poternice uhapšen 13. juna 2014. na graničnom prelazu Srbija-Makedonija, ali je preminuo u ekstradicionom zatvoru dva meseca kasnije. Boro Tomić je po toj istoj Interpolovoj poternici uhapšen 28. jula 2014. u Sočiju, ali je posle šest dana pušten iz ekstradicionog pritvora, uz obrazloženje da je u pitanju politički proces – navodi Štrbac.
Optuženi za Daruvar
Veritas je obelodanio imena svih optuženih za navodne zločine u Daruvaru. To su: Milan Lončar (1932), Stojan Miščević (1945), Krste Žarković (1963), Nikola Marić (1932), Čedomir Uskoković, Stevo Ratković (1948), Nenad Bursać (1959), Ljubomir Banjeglav (1954), Milan Romanić (1964), Milan Šopalović (1963), Nenad Majić (1969), Sreten Kulić (1965), Miodrag Zorić (1964), Vasilije Pavković (1966), Petar Kuridža (1961), Rajko Glumac (1963), Milan Čalić (1963), Radoje Bojčić (1955), Duško Borojević (1956), Miloš Bosanac (1951), Đuro Ječmenica (1948), Stevo Karan, Boro Komlenić (1970), Mišo Marić (1960), Milivoj Maksić (1956).
