Nekom čudnom istorijskom ironijom, baš u danu kad se obeležavala godišnjica streljanja đaka u Kragujevcu tokom Drugog svetskog rata, Srbija je ovog 21. oktobra dobila novi ultimatum od zvaničnog Berlina.
Nemački ambasador pri UN Kristof Hojzgen sa te najviše svetske političke pozornice poručio je Srbima da „pucaju sebi u nogu“ jer vode politiku povlačenja priznanja nezavisnog Kosova.
Dobronamerni savet Hojzgena Srbiji je da radi na priznanju Kosova, pa i sama da ga prizna ukoliko želi da postane članica Evropske unije.
Ultimatum Berlina – Srbi, pucajte u srce
U prevodu sa nemačkog na srpski, ambasador i bivši spoljnopolitički savetnik Angele Merkel savetovao je Srbe: „Nemojte da pucate sebi u nogu nego odmah pucajte u srce!“
Hojzgen je Beogradu saopštio: Prestanite da se ranjavate i samopovređujete bez potrebe odbranom državne celovitosti, odmah se odreknite Kosova, prekratite sebi muke i ubijte se kao država.
Zvanični Berlin je iskusno, sa visine, gordo i nadmoćno preporučio nedorasloj i mahnitoj Srbiji koja očigledno ne zna šta čini, pa puca sebi u noge kao nenormalna, da isključi aparate na koje je priključena, da likvidira i svaku primisao državnosti i dostojanstva, da se samouništi.
U neku ruku, takvu poruku Nemačke trebalo bi i ceniti jer je ogoljena do srži, brutalna do neukusa, iskrena do nelagode.
Trebalo bi se čak Berlinu i zvanično zahvaliti jer nije uvijao svoj krajnji cilj — priznanje Srbije da je Kosovo nezavisno — u neke šarene folije i eufemizme o sveobuhvatnim sporazumima i kompromisima za tobožnju zajedničku budućnost.
Bilo bi poželjno odati priznanje Hojzgenu jer je očinski lupio Beogradu šamar koji otrežnjuje od evropijanstva, utopijskih zanosa i zabluda da Srbiju čeka članstvo u Evropskoj uniji jednoga dana kad se reformiše i ispuni standarde za taj čin.
Šta se nudi Srbiji
Potpuno je, dakle, jasno da se Srbiji nudi jedino smrt države, jedino čupanje sopstvenog srca i nestanak, kako bi neka okupirana teritorija, raskomadani provizorijum dobio šansu da možda nekada uđe u EU.
I dobro je da, čak i kad formalno nastavimo taj jalovi i besmisleni kafkijansko birokratski put evrointegracija, suštinski znamo da je to lavirint bez kraja i da budemo svesni i spremni da gradimo alternativu za sopstveni život i postojanje umesto smrti.
Zbog svega toga je u neku ruku katarzična, pa čak i optimistična nova Hojzgenova poruka jer ne ostavlja prostor za tumačenja, igrarije i foliražu.
Samo na jednu stvar je Berlin, ipak, morao da pazi i bilo bi korisno po opštu higijenu da mu se to u budućnosti ne ponovi. A to je da ne pominje Srbiji bilo kakvo pucanje, pa makar to bilo i u noge, na dan kad se obeležava streljanje srpskih đaka u Kragujevcu.
Znamo, ovo je moderna Nemačka koja je potpuno raskinula sa svojom nacističkom prošlošću, koja je klekla pred svojim žrtvama i suštinski se preobratila.
Ni u jednom smislu nemamo nameru da izvlačimo neke neprimerene istorijske paralele niti da zadiremo u istorijske stranice koje su odavno zatvorene.
Ali baš zbog toga, valjalo bi da zvaničnici Berlina, kad spreme novi ultimatum za Srbiju, bace pogled na kalendar — da možda nije slučajno 21. oktobar.
