Da li molitva Bogu može da izleči? Za nauku tu nema nikakve dileme, ali šta sa slučajevima koji to dokazuju?
Prema dosadašnjim podacima, u manastiru Koporin kod Velike Plane do sada je najmanje 200 bračnih parova dobilo decu posle molitvi Svetom Stefanu za porod koje su im čitali sveštenici.
Najveći broj njih je imenom i prezimenom to i potvrdio, a mnoga od tih svedočenja našla su se u knjizi novinarke Slavice Barbalić „Deca koporinska“. Među njima su Angelina i Vladimir Antić iz Smederevske Palanke koji su 1989. najpre dobili sina Željka, a onda, godinu dana kasnije i Žarka. Pre nego što će na svet doneti zdravog i pravog dečaka, Željka, Angelina je imala tri spontana pobačaja i 37 godina. Kada je zatrudnela i četvrti put komšija Batica Jelić joj je predložio da ode u manastir Koporin.
– Ranije nikada nisam bila u Koporinu, niti sam znala za manastir. Nisam bila neki vernik, ali slavili smo slavu, poštovali praznike, gledala da ne radim kad je svetac. To je moja majka tražila od mene. Posta i pričešća je bilo dok je baba bila živa u selu. Ona nas, to se znalo, pripremi za Preobraženje, odemo u crkvu. Ja sam rođena u okolini Jagodine. Odemo mi u Tomić, pričest i to je bilo to… Kada mi je Batica rekao da odem u manastir razmišljala sam da li da idem. Plašila sam se da krenem jer, čim saznam da sam trudna, prestajem da se krećem i pazim tu trudnoću, izbegavam vožnju kolima, a tad, 1988. godine, Koporin je bio nesređen, nije bilo puta, išlo se džombama, ali meni ništa nije falilo od tog treskanja – priča Angelina Antić.
U manastir je otišla 15. maja 1989. godine na Spasovdan, očitana joj je molitva i ona se vratila kući. Uskoro je prestala da radi, posle devet meseci se porodila.
– Dete nije odmah zaplakalo. Bilo je teško tri kilograma i 250 grama, a pupčana vrpca je bila dva puta vezana u čvor, što se, kako mi je tada objasnio profesor Jeremić, veoma retko dešava. Da nije pupčana vrpca bila dovoljno dugačka dete bi ostalo bez kiseonika. Samo je Bog mogao da ga sačuva. Bilo je to 2. februara 1989. godine. Tako se rodio Željko. Meni je bilo 37 godina – priča ova žena koja je potom još jednom ostala u drugom stanju.
„Žarko je rođen 20 meseci posle Željka, 1. oktobra 1990. godine u palanačkoj bolnici. Beba je bila krupna, tri kilograma i 950 grama i takođe je imala dva puta obmotan pupčanik oko vrata.“
Angelina Antić kaže da se posle ova dva čudesna porođaja i ona promenila. Okrenula se veri i shvatila koliko to nevidljivo zapravo postoji.
– Ja sam verovala u materijalno, a ne u nešto tako više. A to što je više, to je ono mnogo veće nego što je sve ovo – ispričala Angelina novinarki Slavici Barbarić.
Taj razgovor je objavljen dvadesetak godina posle porođaja, a Željko i Žarko su već uveliko bili samosvesni ljudi. U to vreme su studirali, jedan ekonomiju, a drugi medicinu.
Diplome nosili monahinjama
Roditelji od Željka i Žarka nisu krili ništa.
– I Željko i Žarko znaju da je manastir pomogao molitvama. Deca to znaju. Odlazili smo. Svekra smo vodili, imao je Parkinsonovu bolest i nismo uvek mogli u Koporin da ga vodimo na pričest, nego ovde u Palanci. Pretprošle godine smo za Preobraženje bili u Koporinu, prošle nismo mogli zbog upisa na fakultet i vozačkog ispita. Željko i Žarko su sve svoje diplome i priznanja nosili i pokazivali sestrama u manastiru. Kada bi otišli, mati Nina bi uzviknula: ‘Jaooj! Da vidite ko nam ide, pa ovo su naša deca, Željko i Žarko! – ispričala je Angelina Antić.
Vino od domaćih sorti
Na Momajskoj kosi i uzvišenjima oko manastira Koporin od 2011. godine je vraćena tradicija uzgajanja grožđa i proizvodnje vina. Pre dve godine svečano je otvorena i vinarija Ambelos od grčke reči vinova loza – vinarija. Reč je o ukopanim podrumima u kojima se vino proizvedeno po mnogovekovnoj manastirskoj tradiciji čuva u drvenim buradima.
Najpre je na četiri hektara posađeno više sorti među kojima i domaće prokupac i tamjanika, a 2017. godine zasađena su još dva hektara. Sa novim zasadom i oko 3.000 čokota po hektaru u ovoj vinariji očekuju proizvodnju od oko 50.000 boca vina.
Sve je to zasluga episkopa braničevskog Ignatija.
– Mi smo izgubili poštovanje prema svome, prema svojoj tradiciji. Kao da se utrkujemo da uzimamo te neke evropske standarde, to u suštini nije loše, ali ne treba da zaboravimo svoju tradiciju i nju treba da promovišemo. Nedavno sam u beogradskom restoranu doživeo da me prepoznao jedan stranac i dočekao rečima: ‘Evo, ovaj vladika, on je uzdigao prokupac iz mrtvih. Njemu treba da zahvalimo što pijemo dobar prokupac – izjavio je vladika Ignatije.
