Postoji niz propusta Instituta „Torlak“ koji dovode u pitanje da li je vakcina koja je prosleđena domovima zdravlja, a sa čijom raspodelom već postoje problemi, uopšte stigla iz domaćeg instituta ili je napravljena u inostranstvu, navodi epidemiolog Zoran Radovanović u tekstu „Uspon i pad Instituta Torlak“, objavljenom u listu „Danas“.
Radovanović je u tom tekstu postavio deset nedoumica i dilema o funkcionisanju ovog instituta.
Institut je vremenom prestao da proizvodi vakcine protiv dečije paralize, difterije i velikog kašlja, jer nije pratio tehnološki razvoj, a protiv gripa zato što je posle 2016. izgubio licencu.
Svet je štedro pomogao da se stvore uslovi za bezbednu proizvodnju vakcine protiv gripa, (hladna soba, centrifuga), ali su optimistička obećanja torlačkog rukovodstva: „Evo, upravo krećemo“ godinama ostajala izjalovljena, navodi epidemiolog.
Izgledi da se dođe do domaće vakcine bledeli su, uporedo sa šikaniranjem, otpuštanjem ili bežanjem pedesetak najboljih stručnjaka koji su pre 5-6 godina bili stupili i u štrajk. Čitavi pogoni su kadrovski otupeli, pa je prošle godine kao nagoveštaj kakve-takve obnove doživljena vest da je napravljena dugo čekana vakcina.
Koje to neobičnosti vape za razjašnjenjima?
Prvo, na tehnologiju pravljenja vakcina protiv gripa koja se koristi kod nas potrebno je mnogo, mnogo stotina hiljada kokošijih jaja. Postoji li trag neki trag o takvoj javnoj nabavci proletos, kad joj je bilo vreme?
Drugo, tek, 5. oktobra (!) o.g. direktorka Torlaka je po zakonu o javnim nabavkama sklopila ugovor sa firmom „Spasić-Farm“ iz Ćićevca u vrednosti od oko devet miliona dinara (ako su korišćene maloprodajne cene, a to bi bio loš posao, naručeno je 900.000 jaja).
Treće, pošto je rok isporuke „14 dana od dana od dana pisanog zahteva Naručioca“, to znači da su jaja stigla uoči oslobođenja Beograda, u vreme kada je obećano da će vakcine već biti razaslate zdravstvenim ustanovama. Kako su onda pravljene? Postoji li kajgana bez jaja?
Četvrto, odvukli bi nam pažnju obični kalamburi u tom ugovoru, ali pomenimo samo jedan: kriterijum za izbor jednog ponuđača bila je „elektronski najpovoljnija ponuda“, što podseća na nekada popularnu dečiju šalu o božijoj zapovesti Adamu: „Biraj sebi ženu!“
Peto, više stručnjaka iz „Torlaka“ tvrdi da je vakcina protiv gripa nedavno uvezena „in bulk“, tj. u velikim posudama i, kako se to žargonski kaže, kao gotov međuproizvod. Zašto bi se svi ti ljudi udružili da opanjkavaju kuću koja ih hrani, osim ako nije u pitanju savest?
Šesto, dobra proizvođačka praksa upućuje na neprekidnost proizvođačkog procesa sve do razlivanja vakcine u pojedinačne doze (primarno pakovanje). Zašto je u ovom slučaju pravljena pauza? Da li je rizik bio neminovan zato što je razlivan proizvod iz dalekog sveta?
Sedmo, da je vakcina zaista domaća, morala je da se odredi stabilnost novog proizvoda, tj. postojanost delovanja u određenim vremenskim razmacima. Kada i kako je ispunjen taj neophodan uslov?
Osmo, za koju i čiju vakcinu je ALIMS izdao neohodni sertifikat? Da li tajanstveni stvarni proizvođač ima dozvolu Evropske agencije za lekove iz Londona?
Deveto, zašto je za razlivanje i pakovanje vakcine 17 radnih ljudi iz „Torlaka“ izdvojeno od ostatka kolektiva, uz strogu zabranu da ostalima pominju šta su i kako radili?
Deseto, ako je prošlogodišnja probna proizvodnja testirana na radno aktivnoj (mahom na vojnicima i policajcima) i sledstveno, bila odobrena za populaciju 18-65 godina, koja će uzrasna ograničenja važiti za ovu vakcinu?
Bilo bi još pitanja i nedoumica, ali željno očekujemo odgovor na bar neke od 10 nabrojanih dilema, zaključuje epidemiolog Zoran Radovanović.
