Episkop kruševački, vladika David (Perović), dugogodišnji profesor Bogoslovskog fakulteta, jedan je od onih visokih crkvenih velikodostojnika koji su sa blagoslovom patrijarha Pavla sredinom 1999. otišli na Kosmet kako bi odbranili ne samo srpske svetinje, već i živote preostalog srpskog življa. Istovremeno, vladika David je jedan od onih episkopa koji je do poslednjih dana bio uz njegovu svetost, patrijarha Pavla.
U intervjuu za „Vesti“ vladika David se priseća tih dana, ali i tvrdi da aktuelna pandemija COVID-19 virusa ipak nije uspela da pobedi veru u Boga!
Molitvu ne prekidati
Čini se da se epidemija korona virusa pokazala jačom i od silnih modernih dostignuća 21. veka, ali i od vere. Crkve nikada nisu bile praznije. Da li se slažete sa takvom ocenom?
– Činilo se mnogima da jeste tako, ali tako nije, hvala Bogu! Ova pandemija pogotovo nije jača od naše vere! Bitno je da ovaj put hramovi u većini nisu bili ni prazni, ni bezglasni, niti bez Svete liturgije, i da smo se mi smiravali pred Gospodom, opet ga slavosloveći! Ali, nisu se svi iskreno smiravali, među kojima i oni od kojih se upravo to očekivalo, s obzirom na to da pripadaju Crkvi, kao i da zauzimaju važne crkvene službe!
Koji nauk svi moramo da izvučemo iz ove pandemije?
– Ona nas nije snašla samo da bi pomorila svet, nego da svako od nas pokaže svoj trag. U dobru se ne poneti, u zlu se ne poniziti, molitvu Bogu ne prekidati, Crkvi pribegavati, Svetim Pričešćem se braniti i preispodnja iskušenja pobeđivati, naše lekare ne ignorisati, naše dobroželatelje i zaštitnike ne ogorčavati, nego sa svima njima sarađivati! I opet, za sve ljude Lekaru duša i tela naših se moliti! Treba imati još jednu činjenicu na umu – činjenicu koja nam inače do ovog momenta izmiče: da ovaj virus raslabljuje naš imunitet, i da time ubrzava našu starost, čime nas i smrti čini podložnijima! Zato treba većma poštovati naše lekare! Inače, i oni su, podjednako sa nama, na klackalici života i smrti. Otuda i naše podsećanje da svi stojimo pred živim Gospodom, Sudijom živih i mrtvih, kome treba da se molimo da nas ne uzme u polovini naših dana. To jest, da nam daruje pokajanje i veliku milost. Za to Mu se mi hrišćani opet i opet, i bezbroj puta pomolimo: Gospode Isuse Hriste, pomiluj me grešnog/grešnu! Dakle, budimo u jedinstvu i budimo jedno sa Gospodom.
„General u suknji“
Ove godine Srbija obeležava i 21 godinu od NATO agresije. Sa blagoslovom patrijarha Pavla, od sredine 1999, Vi ste boravili u Pećkoj patrijaršiji sa ciljem da se omogući opstanak pravoslavnom srpskom življu na Kosovu i Metohiji. Počev sa tom 1999. godinom započeo je najteži period za Srbe. Kako ga možete sažeto opisati, i šta je na Vas ostavilo najtužniji utisak?
– Došli su zapadni krstaši na strašno kosovsko-metohijsko sudilište da odigraju svoju ratničko-kolonijalističku farsu; pritom će se i sami tamo dobrano ozračiti. Dok su oni kao humanitarci radili što su radili, sve su uradili maskirano, i da bude na štetu Srba. Naravno da postoje pojedinačni slučajevi i stavovi nekih zemalja koji okrnjuju ovaj naš utisak i naša kompletna saznanja, iskustva i uvide u našu tragediju. A to zato što svako pravilo ima svoj izuzetak. Međutim, činjenice govore da tamo tada niko nije bio pošteđen smrtnih opasnosti, pa tako i ovaj koji razgovara sa vama. Ozračivanje, pokušaji otmica, pokušaji streljanja, ulasci u minska polja, izlaganje atentatima, ulasci u osinja gnezda, traganje za nestalima, za leševima ubijenih, kontaminacije, infekcije od truleži i spaljenih stvari i nagorelih predmeta i pepela… Neprijatno mi je da govorim o tome. Takođe, ne želim da prećutim junačka dela naše kume i „generala u suknji“ Dobrile Erat, rodom iz Đakovice, koja je, pokoj joj duši, u Pećkoj patrijaršiji zablistala u borbi za opstanak i Patrijaršije, i Srba širom Kosova i Metohije.
Kako je danas srpskom življu na Kosovu i Metohiji i možemo li uopšte pitati gde im je teže – na severu ili „južno od Ibra“?
– Naši Srbi danas žive tako što neznatno koriste načine suživota sa komšijama. Da su i jedan i drugi narod pitani da li bi radije da ratuju jedan protiv drugog ili bi da žive zajedno na Kosovu i Metohiji, oni bi, verujem, izabrali ovo drugo: danas bi živeli zajedno, i bili bi u mnogo većem suživotu, odnosno međusobnoj trpeljivosti.
Zavičajni hroničar
Rođeni ste na Kosovu i Metohiji. Pretpostavljamo da Vas za južnu srpsku pokrajinu vezuju ne samo one duhovne, već i porodične veze?
– Svi naši preci su tamo na grobnoj straži. Moje biće je isprepleteno istorijom i stvarnim životom na Metohiji do tog stepena da je on do danas stopljen sa mojom svakodnevicom. Radujem se što sam kroz tekstove raznih žanrova, vezane za Kosovo i Metohiju silom prilika ostvario prvobitnu nameru da postanem zavičajni hroničar i pisac. Jedna od takvih spomen-knjiga je na pragu izlaska u čitalačku javnost.
Kada ste poslednji put bili u rodnom kraju i sa kakvim osećanjima ste se vratili?
– Protekle godine, i kao opljačkan čovek kome će odande uvek pretiti opasnost od progonstva! Inače smo nameravali da sa blagoslovom episkopa raško-prizrenskog gospodina Teodosija tokom te godine odslužimo Svetu liturgiju na albanskom jeziku na temeljima Bogorodice Hvostanske, ali nas je blagovremeno upozorio na opasnost neko naš iz Istoka, i još, kako to ne bi bilo bezbedno po nas. To jest, ne ići grlom u jagode. To upozorenje se pokazalo rasudnim posle kamenovanja dva autobusa u Vrelu, selu lidera Ibrahima Rugove koji je okončao svoj život kao rimokatolik, kršten u Vatikanu. Ovo selo je smešteno podno temelja manastira, centra nekadašnje Hvostanske eparhije.
Koja je Vaša poruka Srbima na Kosovu?
– Ista ona koja je bila i patrijarha Pavla: Ništa nije gotovo dok ne bude gotovo!
Među retkima ste koji su imali mogućnost da budu uz blaženopočivšeg patrijarha Pavla do poslednjih dana? Kako ga ukratko možete opisati?
– On nije imitirao hrišćanina nego je bio hrišćanin; sticao je bogopoznanje i blaženstvo poznavanjem Jevanđelja i življenjem po Jevanđelju! Ravnao se prema Hristu, i svima je bio sluga! Poznavali smo ga od 1977. godine, i za to vreme nijedanput nismo čuli da je on ikoga osudio!
Nezahvalno je pitati, ali kakvi su bili ti poslednji patrijarhovi dani. Šta je ono što možete reći?
– On se već bio preobrazio u oboženog mladenca koji sija kao uglačani mermer. Preobrazio se u sasud miomira Duha Svetoga – miomira koji smo osetili na dan njegovog pogrebenja u manastiru Rakovici pri celivanju krsta. Verujemo da je on ušao u nebesku žitnicu Svetih. Njegovoj prozorljivosti i srceznalaštvu niko nije ostao nedostupan! Odnosno, od onih duša koje su mu prilazile, nijedna nije ostala nepročitana, uključujući i moju.
Stožer od svetlosti
Vi ste kao profesor na Bogoslovskom fakultetu SPC predavali dva predmeta: Hrišćansku etiku i Asketsko bogoslovlje. Kakav je značaj ovih predmeta za obrazovanje teologa i budućih sveštenika?
– Značaj je presudan! Ko živi po Jevanđelju, po njemu i bogoslovstvuje, i Boga slavoslovi. Taj život u Crkvi dakle traži od nas ispunjavanje Božjih zapovesti, i hod ka sticanju vrlina. A te vrline su dokazi da stičući blaženstva-svedočanstva, mi zaista volimo Hrista. Hrista mi, kao i Oca i Svetoga Duha – poštujemo i proslavljamo kao Presvetu Trojicu. Njoj se klanjamo i Nju ispovedamo u srcu i u stvarnosti. Dok bez ovih blaženstava-svedočanstava mi nemamo suštinskog dokaze o ljubavi prema Hristu. To i tako činimo kao revnitelji i čuvari Svetoga predanja Pravoslavne crkve. Predanja koje je naš stožer ili stub od svetlosti! Prema tome, naš stožer ili svetli stub ne ogleda se u mlakom revnovanju, kao ni u moralnom i teološkom rasulu. Naš stožer od blagodatne svetlosti tek se ne ogleda u nerazumnoj medijskoj freneziji, plaćeništvu i modernizmu, liberalizmu i reformizmu, eparhijskom magnatstvu i vlasništvu crkvenih dobara kao korporacija; na samom kraju tunela – Crkveno Sveto predanje se ne ogleda u – apostasiji! Sve u svemu, nesmireni klirici i uzurpatori crkvenih službi – zborišta su i sabori sujete, i neminovno – apostasije!
Vaskršnja čestitka
Episkop kruševački, vladika David srpskoj dijaspori čestitao je posredstvom „Vesti“ najveći hrišćanski praznik.
– Svim čitaocima vašega glasila za dijasporu mi najsrdačnije čestitamo Praznik nad praznicima, Vaskrs, i želimo im izobilnu pashalnu radost. Hristos vaskrse! – Vaistinu vaskrse!
Nekoliko miliona pravoslavnih Francuza
Manje je poznato da u Francuskoj živi i znatan broj pravoslavnih hrišćana Francuza. To je umnogome i Vaša zasluga, jer za vreme Vaših postdiplomskih studija u Parizu i Vi ste učestvovali u crkvenoj misiji za prijem pravoslavnih starokalendaraca Francuza. Koliko ih ima, i gde ih je najviše?
– Njih, pravoslavnih Francuza danas ima nekoliko miliona, organizovanih Misijom svetog Jovana Kasijana, na čijem čelu je per Antuan. Oni žive u Oksitaniji, na prostoru od dvanaest Italofonskih, odnosno Frankofonskih dolina, kao i s obe strane Pirineja, zajedno sa pravoslavnim Kataloncima.
Student filmske režije
Pre monašenja imali ste zanimljiv život: studirali ste književnost, a zatim se učili filmskoj, radio, pozorišnoj i televizijskoj režiji na Akademiji u Beogradu. Zbog čega ste se konačno opredelili za Pravoslavni bogoslovski fakultet SPC?
– U to vreme, te 1972. godine, bio sam neutešni bogotražitelj koji je u bogotražiteljstvu stizao do levitacije: želeo sam Živoga Hrista, a ne jedino onog iz književnosti, istorije religija i filosofije, sa filma i iz slikarstva, folklora, običajne vere i ikonografije. Kada sam Ga preko svetog starca Sofronija Saharova doživeo u Hilandaru, a zatim Ga putem hadžiluka i u Jerusalimu (1976/77) doživeo u blagodati, baš onako kako sam želeo – kao Živog (dakle i izvan Svetih Tajni i Svetoga Pričešća, a ne samo i isključivo u njima, kako nam neki bogoslovi nameću način), usledilo je u mojoj 23. godini i konačno opredeljenje za studije teologije i za monaštvo, istovremeno.
Život u dijaspori
U tom periodu „bogotražiteljstva“ živeli ste godinu dana (1972/73) „klasičnim dijasporskim životom“, radeći u jednoj fabrici nameštaja u Sent Etjenu u Francuskoj. Javnost uglavnom ima predubeđenje da naša dijaspora živi lagodno. Da li je to tako?
– Svi naši tamošnji (uključujući i nas tada) sticali su svoj nasušni hleb u znoju lica svoga. Tu mislim i na one koji su tamo radili i operisali kao udbaši! Svi opet nalik starozavetnom Izrailju, koji je zidao piramide po Egiptu, odnosno izgrađivao Francusku i futuristički Pariz, po mnogo čemu nalik egipatskoj civilizaciji.
Britki um patrijarha Pavla
Sigurno je u tim druženjima sa patrijarhom Pavlom bilo i mnoštvo anegdota. Do sada se o njima uglavnom slušalo posredno? Možete li nam prepričati neke?
– On je praktikovao šaljivost u opštenju: „da bi se ozbiljne stvari lakše usvajale i da ne bi bile opore usled prevelike ozbiljnosti“. Preneću Vam nekoliko tih njegovih blistavih misli, a da ne zamerite zašto ne otkrivam aktere:
M. A: Vaša Svjetosti, da li vas sluša ovaj D….?
P. P: Čuje samo ono što mu se sviđa.
Arh. J: Vaša Svetosti, izvolite u našu keliju.
P.P: Oče J….., kada budeš odlazio u Raj, kako ćeš preneti tamo ovolike knjige.
NjEGS Inglberger: Vaša Svetosti, kako bismo mogli da vam pomognemo?
NjSP Pavle: Najviše biste nam pomogli ako nam ne biste odmagali.
