Agencije nisu javile da li je ovim povodom bilo protesta lokalnog građanstva jer je momenat otvaranja muzeja u funkciji aktuelnog neprijateljstva između Rusije i SAD, odnosno zapadne vojne alijanse.
Kada je pre dve godine na godišnjicu bombardovanja Srbije i Crne Gore 1999. kod beogradske železničke stanice otkriven "Spomenik žrtvama rata i braniocima otadžbine od 1990. do 1999. godine" nijedna Srbija nije bila zadovoljna. Rodbina stradalih doživela je kao poniženje izgled spomenika, bez imena stradalih i krsta, dok su Žene u crnom protestvovale jer su "izjednačene žrtve i dželati".
Dve godine nakon što ljudi svakodnevno prolaze pored neprimetnog staklenog obeležja na Savskom trgu nesvesni šta on predstavlja, Srbija je i dalje u sukobu sa sopstvenom istorijom i kulturom sećanja. Na dan obeležavanja Dana holokausta, 22. aprila, izabranog u znak sećanja proboja 150 logoraša u Jasenovcu, malobrojni preživeli
Šta nam govore SolunciBeogradska premijera dokumentarne drame "Solunci govore" rađena po tekstu Antonija Đurića, odigraće se sutra u Narodnom pozorištu. |
zatočenici nacističkih i ustaških logora razočarani su što toliko godina od Drugog svetskog rata, mesto nekadašnjeg nemačkog koncentracionog logora smrti na Starom sajmištu nije adekvatno obeleženo.
– Mi se zalažemo za formiranje memorijalnog centra na Sajmištu, da to bude drugo srpsko svetilište, da bude srpski Jad Vašem. Nažalost, što zbog nemarnosti, što zbog nemanja novca, to ni do danas nije rešeno – kaže Milutin Čekić, predsednik Udruženja dece logoraša Jasenovca.
Milutin, sada već starina u osmoj deceniji, imao je samo pet godina kada je završio u zloglasnom ustaškom logoru, a od 19 članova njegove uže porodice preživeli su samo majka, stric i on.
– Zaborav je nestanak! Kad nestane sećanje sve je nestalo. Znamo samo ono što pamtimo, a pamtimo ono što smo čuli od svojih roditelja, baba, deda, ujaka, čiča… Pamtimo ono što smo u školi naučili, pročitali u knjigama, gledali u pozorišnim predstavama. Zato je odgovornost i uloga svih – od porodice, preko profesora, pisaca, istoričara – od neprocenjive važnosti za kulturu sećanja. Sve njih država treba da objedinjuje i da vodi računa da se sećanje ili pamćenje prenosi sa kolena na koleno – kaže etnolog Dragomir Antonić.
Država je, međutim, već decenijama razapeta između potrebe da udovolji glavnim igračima u Briselu i istovremeno ne izda žrtve svoje nekada slavne prošlosti. Istorije, koja se poslednjih godina revidira, pa tako spomenik Gavrilu Principu ne može da osvane u Beogradu, već u malom bačkom mestu Tovariševu. Tamo su meštani o svom trošku pre nekoliko dana podigli bistu pripadniku Mlade Bosne čiji se hitac na okupatorskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda sada u istorijskim udžbenicima pokušava zavesti kao "teroristički čin" i razlog izbijanje Prvog svetskog rata.
Alchajmer u službi sluganstvaKad čovek izgubi pamćenje izgubio je sve, kaže Dragomir Antonić. |
