Prvo je od zločinačke mine u Prištini poginuo oficir tadašnje Vojske Jugoslavije Srđan Milić, samo desetak dana posle Srđana, nastradao je i njegov brat blizanac Boban, takođe oficir, a posle njihove smrti zbog žalosti za braćom umro je Bobanov i Srđanov brat Goran. Smrt trojice sinova nije mogao da preboli ni njihov otac Dragoljub, koga je srce izdalo pre tri godine.
Tuga sve većaSvaki novi dan Nadi Milić donosi sećanja i još veću tugu. |
Sve muške glave Milića sahranjene su jedna do druge na kraljevačkom groblju Barutana, a njihove humke svakog dana bez obzira na vreme obilazi neutešna majka i supruga Nada Milić čekajući i priželjkujući vreme kada će zauvek biti sa svojim sinovima i suprugom.
– Naša porodična tragedija je započela u aprilu 1999. godine vešću da je u Prištini, gde je bio oficir VJ, poginuo Srđan. Sa vozačem i dvojicom vojnika krenuo je na izvršenje zadatka u odbrani Kosova i Prištine u kojoj je živeo, ali je na svega stotinak metara od mesta polaska njihovo vozilo naletelo na minu. Sva tri vojnika su poginula na licu mesta, a Srđan je bio teško ranjen. Lekari na VMA u Beogradu su činili sve da mu spasu život, ali su 4. aprila izgubili bitku i Srđan je umro – seća se Nada pogibije prvog sina.
U snovima sa sinovima– Živim kao u nekom najkošmarnijem snu i ne znam da li mi je teži dan ili noć. Nemam reči kojima bih opisala svoju tugu, muku i samoću, ali ponekad, noću, kada mi je najteže u san mi dođu moji sinovi sa kojima razgovaram kao da su tu. Razgovaramo o svemu i svačemu, pa i o tome da li su njihove žrtve koje su unesrećile našu porodicu bile uzaludne – priča hrabra žena Nada Milić. |
To je bio samo početak velike i neizmerne tragedije koja je pogodila porodicu Milić.
– Deseti dan od kada smo sahranili Srđana iz Prištine nam je stigla još crnja vest: oklopno vozilo u kojem je bio Boban sa još sedmoricom vojnika pogodile su dve navođene rakete. Vozilo je u trenutku pretvoreno u prah i pepeo, a u njemu su poginuli svi vojnici zajedno sa mojim Bobanom. Tek tada su mi bile jasne Bobanove reči kada je nakon Srđanove smrti krenuo da se javi u svoju jedinicu a meni rekao da odem do Srđanovog groba i da zapalim sveću i Srđanu i njemu jer je predosećao da će život završiti kao svoj brat blizanac. Tada sam mislila da se sve oko mene ruši i da mi više nema života, ali čovek nije ni svestan šta sve može da izdrži – opisuje majka Nada smrt svojih sinova blizanaca Srđana i Bobana.
Kada se rat završio Nada Milić je pomislila da je nesreća Milića završena. Međutim, pogibija blizanaca Srđana i Bobana u aprilu 1999. godine bila je tek polovina strašne cene koji su Milići platili u odbrani zemlje.
– Moje sinovi Srđan, Boban i Goran i suprug Dragoljub su bili veoma vezani jedan za drugog. Voleli su se, pomagali, brinuli jedan za drugog i na kraju od tuge i umrli. Nedugo posle smrti Srđana i Bobana Goranovo srce nije moglo da izdrži pogibiju braće i prepuklo je. Sahranjen je pored svoje braće i nadam se da su sada zauvek zajedno. Pre tri godine zbog tuge za trojicom sinova nije izdržalo ni srce mog supruga Dragoljuba koga sam sahranila pored sinova i nadam se da tamo negde u nekom svetu opet bratski i roditeljski pričaju o svemu i svačemu očekujući da im se uskoro i ja pridružim – reči su za "Vesti" neutešne majke Nade Milić.
Nada Milić danas živi, ili kako kaže, samo glumi da živi, na relaciji stan koji više liči na muzej najmilijim žrtvama NATO agresije i groblja Barutana gde svojim sinovima i svom suprugu svakog dana ulepšava večnu kuću svežim cvećem.
Dan kad je zakukao BobanDa je Srđan, prva žrtva albanskih i NATO zločinaca u porodici Milić, umro i pre nego što su lekari u aprilu 1999. zvanično saopštili pre svih je znao Boban, njegov brat blizanac, koji je osećao sve što i Srđan i zakukao je u trenutku kada je izdahnuo. |
