Osim nesumnjivog drastičnog kršenja prava na ravnopravnu upotrebu srpskog jezika, ovakav prevod nameće pitanje je li veći skandal činjenica da je prevod o tako važnoj temi iz domena osnovnih ljudskih prava katastrofalno loše urađen – ciljano ili zbog nečije nebrige?
Istraživanje "Vesti" utvrdilo je gotovo neverovatan propust da je u članu 3. Zakona o nestalim licima, koji se odnosi na zabranu diskriminacije, umetnut deo koji ne postoji u originalu na albanskom jeziku. Naime, član 3. kaže da nestala lica i njihove porodice uživaju ravnopravna prava "nezavisno od toga da li su bili deo oružanih ili civilnih snaga" i izuzimaju se od svake forme diskriminacije. Međutim, u originalnom delu zakona, deo koji je pod navodnicima, jednostavno – ne postoji.
Ne "Č"itajuU ovom zakonu zabeležene su 73 gramatičke greške. Neverovatno je da niko nije primetio da skoro na svim mestima u zakonu gde bi trebalo da stoji slovo ć, stoji slovo č. Pa su na stranicama nalaze reči poput: moguče, domači, nevičinske, odgovarajuči, omogučiti… |
U stavu dva, člana 6, koji se odnosi na prava članova porodice u vezi sa zakonskim statusom nestalih lica, do nerazumljivosti je neprecizno prevedena rečenica. U prevodu na srpski ona glasi ovako: "U slučaju kada se izvesti u Komisiju da su oba roditelja nestala", umesto "U slučaju kada se oba roditelja prijave Komisiji kao nestali".
Osim što se kroz ceo zakon koristi reč ured umesto kabinet, u članu 15, koji se odnosi na "obradu i tretiranje ličnih podataka u centralnom registru", u srpskoj verziji zakona se spominje zakon koji, takođe – ne postoji. Naime, navodi se Zakon o zaštiti informacija u bezbednosnim pravilima, međutim zakon sa takvim nazivom nikada nije donesen, već postoje Zakon o zaštiti ličnih podataka i Zakon o zaštiti informacije i verifikacije bezbednosti, kao što je navedeno u originalu na albanskom jeziku.
Duško Čelić, zamenik predsednika Koordinacije srpskih udruženja porodica nestalih sa prostora bivše Jugoslavije zaključuje da različite verzije tekstova na albanskom i "nečemu što bi valjda trebalo da predstavlja srpski jezik, ukazuju na nedopustivu praksu samoproglašenih vlasti."
Pravo na jezik: |
– Imajući u vidu da postoje ozbiljne, ne samo tehničke i pravopisne, već i materijalne razlike tekstova na albanskom i "srpskom" jeziku, i pored toga što su sopstvenim "ustavom" odredile da su na teritoriji KiM u "ravnopravnoj službenoj upotrebi albanski i srpski jezik“, postavlja se pitanje, kako će samoproglašene vlasti na KiM primenjivati "Zakon o nestalim licima" u odnosu na nestala lica i članove njihovih porodica srpske nacionalnosti, kada prilikom samog pisanja "zakona", diskriminišu srpski jezik i pismo? Ako su u ovom pogledu već prekršili sopstveni "ustav", za očekivati je da to još očiglednije i lakše učine i sa ovim "zakonom", kaže Čelić koji je i predavač na Pravnom fakultetu Univerziteta u Prištini, izmeštenom u Kosovsku Mitrovicu.
On takođe smatra "da je diskriminacija žrtava i članova njihovih porodica srpske nacionalnosti već ozakonjena,"o čemu, kako kaže, svedoče članovi drugog zakona – “Zakona o statusu i pravima palih boraca, invalida, veterana, pripadnika oslobodilačke vojske Kosova, civilnih žrtava rata i njihovih porodica".
Ničije žrtve– Na žalost, porodice civilnih srpskih žrtava, poginulih i prisilno nestalih na KiM, nemaju nikakva prava, čak ni na simboličnu reparaciju u pravnom sistemu Republike Srbije čiji su državljani. Pored toga, i UNMIK negira sopstvenu materijalnu odgovornost zbog ubistava, prisilnih nestanaka i drugih ozbiljnih povreda ljudskih prava, koja su se dogodila pod njegovim mandatom da vrši civilnu vlast na KiM. Tako srpske žrtve i njihove porodice sa KiM, umesto da ostvare makar simboličnu satisfakciju, bivaju stavljene u položaj "ničijih građana" , savremenih "Jevreja 21 veka", za čije povrede prava na život, telesni integritet i zdravlje, ne odgovara niko – ni pojedinac ni država, odnosno, organizacija koja vrši javnu vlast, niti pak oni koju su jednostrano i samovlasno preuzeli vršenje javne vlasti, tvrdi Duško Čelić. |
