Slavica Banzić jedan je od svedoka u procesu za ratni zločin u Opteruši koji je nedavno okončan pred pravosuđem na Kosovu. Ona i njen sin Igor su ogorčeni na kaznu koju je izrekao Vrhovni sud Kosova, i za taj zločin osudio dvojicu Albanaca na dve godine zatvora.
"Pomoć" Crvenog krstaŽene iz Opteruše su oslobođene zahvaljujući intervenciji Međunarodnog Crvenog krsta. |
– Gde to ima u svetu da oteraš celo selo, otmeš dete od 14 godina, porušiš groblja, tri crkve, srušiš sve srpske kuće i za sve to dobiješ dve godine zatvora. Od naše kuće ostali su samo zidovi zarasli u korov. Dole ne smemo da idemo, a slike svog sela gledam samo preko interneta. Majka je jednom bila, kada su Rusi organizovali konvoj, jedva su ih pustili, nisu im dali da idu na groblje – priča za "Vesti" Igor.
Ne može da se načudi zašto sudije nisu pitale optužene šta su uradili sa njegovim ocem Spasojem, i još sedmoricom muškaraca kada su ih zarobili. Njihova tela su pronađena sedam godina kasnije u masovnoj grobnici Volujak.
– Ta dvojica osuđenih su živi. Ako su naše uzeli, valjda znaju kome su ih predali. Zašto to ne kažu? Što ih to neko ne pita? Godine prolaze, a od žena svedoka ostale su samo moja majka Dragica i Slavica Banzić. I kada ona umre, ko će da priča? Ko da traži pravdu?
Procesuiranje ratnih zločina na KiM: |
– U kući sam tada bila samo sa Spasojem, a to veče smo svi spavali kod porodice Božanić, od straha. Celu noć su pucali na nas. Ujutru u pola šest izašli smo i vidimo – dvorište puno, posvedočila je Slavica i pred sudom kojim je predsedavao sudija Euleksa.
– Posle maltretiranja odveli su nas nepoznato selo. Žene su stavili u jednu sobu a muževe u podrum gde su ih tukli. Sve smo čuli kroz zidove. Sutradan su nas poveli u susedno selo Zočište. Muškarce nikada više nismo videli – priča kroz suze ona.
Odvedeni u Žutu kuću?– Oca smo sahranili na Orlovači. Našli su samo jednu kost sa prsta i na osnovu nje nam dali umrlicu Unmika. Nije ustanovljeno kako su ga ubili. Neki kažu da je odveden u Žutu kuću, pa odatle u grobnicu Volujak, priča se i da su do 2.000. bili živi, pa da su ih ubili kada su oslobodili Albance zatvorene u Nišu. Ne zna se odakle su donešeni u Volujak, da li je smrt tu nastupila ili na drugom mestu – priča Igor Banzić. |
Igor i Slavica kažu da su pripadnici Euleksa više puta dolazili kod njih u Brestovik, i da je ona identifikovala sedmoricu ljudi koje je videla u dvorištu Božanića.
– Doneli su laptop, pokazuju slike i pitaju mamu da li ih prepoznaje. Svi muškarci na slikama su bili mnogo stariji, ali ih je ona odmah prepoznala. To su bili ljudi koje je tog jutra videla ispred kuće. A kako ih ne bi prepoznala? Mi smo sa tim ljudima živeli. To su bile naše prve komšije. Ja sam odrastao sa njima kaže Igor.
Osuđenici slavili– Ti osuđeni skoro uopšte nisu bili u zatvoru. Priveli su ih, držali oko mesec dana u pritvoru i pustili. Ima snimak na internetu kada su priveli tog Jupu i Skolja i odmah su ih pustili. Bilo je pravo slavlje u selu Opteruša – kaže Igor. Obojica osuđenih su tokom odbrane tvrdili da nisu bili u selu kada se zločin dogodio. Kabaši je rekao da je bio u bolnici i da je ranjen 11. jula 1998, ali je na suđenju ustanovljeno da to nije istina. |
