Dok lada prede uz planinu jer se penje na preko 800 metara visine do konačnog odredišta, laborant Novica Cvetković, objašnjava da je to veliki dan za sve Trsteničane.
– Rešio je Bogosav, dijasporac iz Ciriha, da podigne seoski krst na mestu gde je ranije bio, a na volšeban način nestao. Zato svi govore:
"Bogosave, Bog te blagoslovio"!
Poslednja dva kilometra pored Trstenske reke prolaze se sporo zbog klizišta i mogućih odrona, pa putešestvije dugo traje. Kod krsta čeka 62-godišnji Bogosav Mirković, domaćin svetkovine ili kum, kako prisutni kažu.
– Dobro nam došli, uzbuđen sam poprilično, ali osvećenje krsta doneće svima nama koji potičemo iz ovih krajeva, božje smirenje kome težimo. Vernik sam, u Cirihu je moj drugi dom crkva Uspenija Presvete Bogorodice. Moja porodica čuva svoje korene, veru i tradiciju – kaže Bogosav, koji je poznat i kao veliki humanitarac koji je pomagao sirotim i ubogim ljudima iz vranjskog kraja
Noćni lopov
Krst je na ovom mestu godinama bio, neki kažu od 1878. godine i oslobođenja od Turaka i odlaska Arnauta iz ovih krajeva. Bogosav je na ideju došao nakon razgovora sa prijateljem Stojanom Aleksićem i svojim bratom Borkom Mirkovićem.
– Moja želja je bila da ostavim neki trag tamo gde sam rođen, ali nisam znao šta bih. Crkvu nismo imali, a bio je jedino taj krst gde se narod svakog Đurđevdana, koji je seoska slava, okupljao i svetio maslo, a potom se jelo, igralo i pevalo. Krsta je bilo do pre 20-ak godina, a onda je nestao. Meštani kažu da ga je devedesetih srušio noću neko ko je prolazio kamionom sa natovarenim drvima, da se uplašio šta će narod reći i negde ga sakrio, drugi pričaju neku novu verziju i tako ukrug. Trebalo ga je obnoviti i sačuvati beleg vremena u kome je nastalo, razvijalo se i danas jedva opstaje selo Trstena – priča Bogosav.
Šume i izvoriTrstena je na tromeđi opštine Vranje, Leskovac i Kosovska Kamenica. Planinsko je selo sa prosečnom nadmorskom visinom od 823 metra. Samo je manjim delom razmešteno u usku dolinu Trstenske reke, a većim delom na bregove i zaravni sa obe strane reke. Bogato je bukovom šumom, naročito desna obala reke. Ima dosta izvora sa zdravom pitkom vodom, a od starine su poznati Mandrdino kladanče u Maljokovoj livadi i Suvi kladanac. |
U selu nije imao ko da se prihvati posla postavljanja novog krsta jer ovde danas živi jedva 40-ak stanovnika u desetak kuća, uglavnom starci koji tavore na svojim ognjištima i žive od pomoći svoje dece.
– Tužna je slika današnje Trstene, nema ljudi, nema stoke, nema života, samo naznaka života. Bog je valjda tako hteo. Moj prijatelj Stojan, koji živi u Donjoj Jajini kod Leskovca, a proveli smo bosonogo detinjstvo u Trsteni, bio je u pravu kad je rekao:
"Bogosave, ako ne rešiš da ti postaviš krst, nema drugog"! Nisam dugo razmišljao, rešio sam da se to uradi, da se odužimo našim naši precima koji su ga tu postavili. Sve je urađeno po propisu i na mestu gde je oduvek bio. Krst je napravio Dragoljub Dimković iz Vlasa, a postavio Dragan Stoiljković Leca iz Trstene i betonirao – navodi Bogosav.
Polako sa svih strana sakupljali su se dobronamernici iz čitave okoline, a gosti su bili vojnici iz obližnje baze jer je krst u neposrednoj blizini administrativne granice. Stigli su i predstavnici policije. Poslednji su stigli bajkeri iz Vranja koji su rodom iz Trstene i kraja Poljanica. Oni su stigli kroz takozvanu Graničnu šumu, jedva su se probili kroz blato i rupe na uskom zemljanom putu. Taj puteljak kroz šumu je nekad bio granica između Srbije i Turske do 1912. godine.
Od radnika do vozačaBogosav je otišao u Švajcarsku 1975. godine i ostao 34 godine. Trenutno je više na relaciji Regensdorf kod Ciriha – Vranje. U Vranju ima kuću gde sve češće provodi penzionerske dane. Ima i porodičnu kuću u Trsteni u Zeljankom zaseoku koja je stara i trošna i gde navrati da se priseti detinjstva.
|
– Okupilo se nas 50-ak koji smo došli da pokažemo da ovaj krst za žitelje Trstene i Poljanice predstavlja simbol opstanka na rodnoj grudi. Došli smo da obnovimo veru i tradiciju na mestu gde su se nekada na Đurđevdan ljudi okupljali. U vreme moje mladosti, početkom 70-ih godina prošlog veka, ovde je bilo preko 200 ljudi, najviše mladih iz naše Trstene, ali i susednih planinskih sela Dragobužda, Roždaca, Ravnog Dela i Oruglice. Nakon osvećenja svetog masla, brašna u zemljanim posudama nastalo bi opštenarodno veselje. Jelo se ono što bi se ponelo od kuće, a najvažnije je bilo druženje, igranje uz muziku, begenisanje momaka i devojka i ugovaranje svadbi između njihovih roditelja – seća se Bogosav.
Krst je osvetio Marko Arsić, jerej Golemoseljanski.- Postavio sam sa rođacima i prijateljima trpezu ljubavi da se okrepimo svi i dostojno uz razgovor setimo prošlih dana. Poslužilo nas je sunce, Bog se radovao što smo mu ponovo pohrlili u zaštitničko krilo. Dogovorili smo se da se i dogodine opet okupimo, ali na seosku slavu Đurđevdan, uz pesmu i veselje.
Nakon okrepljenja nastupila je muzička banda iz Golemog Sela, a krenulo je i kolo, ono sitno od kog se zemlja trese i odjekuje na daleko.
Seobe narodaNekada se ovo selo zvalo Novakovce po kovaču Novaku koji je tu živeo. U to vreme Trstena je postojala na teritoriji tadašnje Gnjilanske nahije, sadašnja opština Kosovska Kamenica, odakle su se Arnauti naselili u Novakovce i tako je selo dobilo novo ime. Posle oslobođenja ovih krajeva od Turaka svi Arnauti su izbegli iz Trstene. Današnji stanovnici su poreklom iz drugih sela Poljanice, posebno iz Vlasa, kao i iz Vranjske kotline, a doselili su se na imanje kupljeno od ranijih vlasnika, Albanaca, ili od države. Ranije su bile poznate porodice Pepelarci, Aladžakovci, Đorgazovci, Popadici, Veljanovci, Zeljankovi i drugi. |
