Majstor Slavomir je za posao kad bi ga bilo jer bi, uveren je on, što se tiče snage i pameti, bez problema prošao i regrutnu vojnu komisiju. Svoje prvo upoznavanje sa kovačkom vatrom, nakovnjem i kovačkim čekićima imao je kada mu je bilo svega 13 godina.
– Ma, to su bila neka druga vremena kada se majstor kod koga si učio zanat ljubio u ruku.
Po redu, prvo sam bio šegrt i moja zaduženja su bila da čistim radnju, sakupljam komadiće metala, da vodim računa da svaka alatka bude na svom mestu i da majstoru i kalfama kuvam kafu i da im donosim rakiju i duvan.
Naravno, šegrt je morao da vodi računa da nečim ne naljuti čuvenog majstora Dušana Brakovića jer je, u protivnom, usledila šamarčina koja se dugo pamtila.
Kao i ostali, i ja sam upamtio nekoliko tih majstorskih šamara. Malo je lakše bilo kada sam postao kalfa, ali svoj čovek sam postao tek kada sam položio majstorski ispit i kada sam dobio majstorsko pismo. Tako je to bilo i kamo lepe sreće da ta vremena kada se znao red nisu ni prošla – kaže Slavomir.
Majstorsko pismo dobijeno velikim trudom, znanjem i radom bio je tek deo puta kojim je moralo da se prođe da bi se stekao ugled među drugim majstorima, a posebno da se stekne poverenje naroda.
Obraduje se poslu– Iskreno, obradujem se kada mi neko dođe da mu završim neki posao, ali to ne radim samo zbog novca jer većinu poslova uradim besplatno, ili na veresiju koja nikada ne bude plaćena, ali me prisustvo mušterija u kovačnici vraća u neka vremena kada mi je godilo da me neko oslovljava sa "majstore" jer sam to stvarno i bio – kaže majstor Slavomir. |
– U to vreme je bilo mnogo majstora, ali je i posla bilo preko glave, pa sam ponekad u radu sastavljao od zore do zore. Mnogo sam radio, ali sam i lepo zarađivao. Joj, samo kada bih mogao da izračunam koliko sam puta zamahnuo kovačkim čekićem od pet kila, a o ovim manjim i da ne govorim.
No, rad me je, valjda, i održao – objašnjava Slavomir Marinković, sada jedini kovač u nekoliko gružanskih sela.
Slavomir Marinković je penizioner već pune tri decenije, ali još uvek se nije odrekao kovačkih mehova i kovačke vatre, a iz njegove radnje, istina ne često, još uvek se čuje prepoznatljiv zvuk kovačkog čekića.
– Volim gvožđe, posebno kada je usijano, volim miris razgorelog ćumura i volim onaj zvuk čekića kada oblikujem gvožđe, kada iz njega izvlačim onu oštrinu, ali posla je sve manje jer je u selima sve manje naroda.
Po godinama, možda je vreme Slavomira Marinkovića prošlo, ali po snazi u rukama bi se da još dugo može da u rukama drži kovački čekić.
