Postoje brojne predrasude u vezi sa postupkom transplantacije organa. Beograđani su se u ispitivanju, kako piše list “Politika“ pokazali kao najskeptičniji i najkritičniji, stanovnici centralne Srbije daju socijalno najpoželjnije odgovore, dok su Vojvođani pominjali novčanu ili neku drugu vrstu nadoknade kao motivaciju koja bi ih mogla pokrenuti da se uključe u akciju doniranja organa.
Stručnjaci kažu da četvrtina populacije tvrdi da bi bila spremna da svoj organ da nekome kome je potreban po procedurama koje su trenutno aktuelne.
Gotovo svi građani spremni su da doniraju organ svom detetu kad bi to bilo moguće, oko 80 odsto bi to učinilo za supružnika, a 77 odsto bi to uradilo za nekog iz svoje bliže porodice –roditelja, brata, sestru, pokazuju istraživanja. Međutim, prijateljima ili nekom iz dalje rodbine drastično bi manje ljudi pomoglo na ovaj način – oko 40 odsto populacije.
Poznaniku bi doniralo organ 29 odstoispitanika, dok bi strancu, nepoznatoj osobi, to učinilo njih 25 odsto.
U slučaju da je nekom članu njihove porodice potrebna transplantacija, polovina populacije bi se složila da se obavi presađivanje organa. Gotovo 40 odsto ljudi bi, ipak, tražilo odobrenje od člana porodice kojem je potrebna transplantacija, osam odsto je neodlučno, a samo tri odsto njih, uglavnom starijih od 64 godine, ne bi pristalo na to.
"U Srbiji su u poslednje vreme načinjeni koraci od 100 milja. Ali, potrebno je preduzeti sve što je u našoj moći da se ove intervencije obavljaju svakodnevno. Pred Novu godinu mi smo u jednom danu u Nišu uradili četiri kadaverične transplantacije organa", kaže profesor dr Vidojko Đorđević, rukovodilac Programa za transplantaciju Kliničkog centra Niš.
Stručnjaci objašnjavaju da treba imati na umu da što je pozitivniji početni stav prema transplantaciji, to je čovek skloniji da prihvati da on ili neko iz njihove porodice učestvuje u toj proceduri.
