Iako se ne zna da li će se pojaviti jaz između prihvatanja kandidature Srbije za EU i naše vojne neutralnosti, taj jaz eventualno može da smanji rusko-evropsko približavanje i nefobično tumačenje rusko-srpskog prijateljstva, ocenjuje u intervjuu za "Vesti" dr Mihajlo Basara, donedavni direktor Instituta za strategijska istraživanja Ministarstva odbrane.
Basara je pre nekoliko godina uređivao "Vojno delo", a od avgusta 2004. bio je direktor Vojnoistorijskog instituta i njemu pripadajućeg Vojnog arhiva.
Da li je vojna neutralnost Srbije održiva, je li ona, kao što ste nazvali tu dilemu, opcija ili fikcija?
– Rezolucija je doneta kao politička reakcija na nagoveštaje o samoproklamovanju nezavisnosti Kosova. Srbija je svesna da je vojna reakcija kao mogućnost okončana 1999, iako je ona legitimni deo arsenala države u slučaju ugrožavanja njenog teritorijalnog integriteta.
Rezolucija poklon demokratama
Prema onome kako se DS, dolaskom koalicije pod njenim vođstvom na vlast, odnosila prema samoproglašenoj nezavisnosti Kosova, Rezolucija o neutralnosti joj je dobrodošla. DS nije morala da pred javnošću kvari svoj proevropski imidž dokazujući istinsku privrženost odbrani KiM (to se ne sviđa mnogima u EU), već je samo prihvatila postojeću rezoluciju i proširila njene realne potencijale, potpuno legitimnim otvaranjem alterantiva u spoljnoj politici. |
NATO i danas stoji uz Prištinu, tako da čak i najradikalniji antinatovci ne računaju s ratom za Kosovo. Barem za sada.
Tom rezolucijom parlament Srbije je proklamovao da je Srbija vojno neutralna u odnosu na postojeće vojne saveze, čime je rečeno da privremeno ("do eventualnog referenduma") Srbija ne želi da pristupi NATO-u, koji štiti secesiju.
Da privremeno ne želi da pristupi?
– Da, ovom formulacijom donosilac rezolucije, usvojene dva meseca pre samoproglašenja nezavisnosti Kosova, pokazuje da ne veruje da je to nešto trajno i čvrsto, već da je neki izbor u datoj situaciji.
Podeljena javnost, kao i uvek, prepustila se crno-belim interpretacijama. Izostale su analize o ekonomskoj ceni neutralnosti, o njenom uticaju na reformu sektora bezbednosti, na proces profesionalizacije Vojske.
Neprihvatljiva opcija za Rusiju
U kojoj meri je važno kako će na eventualno članstvo Srbije u NATO gledati Rusija? – Širenje NATO je realnost. To je ono što Rusija želi da se zaustavi. Razlozi su vidljivi na energetskoj karti sveta. Proširivanje EU je tako kolateralni dobitak za SAD, a pristupanje EU glavni dobitak za zemlje u tranziciji.
Imajući u vidu da se na neka dosadašnja i neka buduća priključenja iz Unije ne gleda baš kao na dobitak, EU tu kao da se nalazi u ulozi posrednika između interesa novih demokratija i SAD. To je geostrateška perspektiva.
U tom kontekstu Srbija u NATO nije prihvatljiva opcija za Rusiju.
Ako se, opet, rusko-srpsko približavanje iz Moskve bude tretiralo kao neki geostrateški dobitak za Rusiju, to EU neće tretirati kao preporuku za ulazak Srbije u Uniju. Izlaz bi mogao biti novi pristup bezbednosti u Evropi, ukoliko ona karta ne bude u besu pocepana. |
U jednom tekstu navodite da je Koštuničina vlada uticala na donošenje Rezolucije o neutralnosti, a da ju je Cvetkovićeva "politički sprovela i eksploatiše je"?
– Koliko se zna, ideja o neutralnosti javno je potekla iz DSS-a koja je donela Deklaraciju o vojnoj neutralnosti Srbije 18. oktobra 2007. Dva meseca kasnije Skupšina je donela Rezoluciju o zaštiti suvereniteta, teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka Republike Srbije.
U februaru 2008. Kosovo je proglasilo nezavisnost. Sredinom godine došla je Cvetkovićeva vlada. U javnosti se, bez opravdanja, veruje da Demokratska stranka želi "ispod žita" da uvede Srbiju u NATO.
Takođe, nedavno doneta Strategija nacionalne bezbednosti ne pominje decidno vojnu neutralnost, ali je daje opisno kroz konstataciju da "ne smatra, unapred, nijednu državu ili savez neprijateljskim".
Srbiju, navodno, niko ne primorava da uđe u NATO, niti je to uslov za nastavak njenih evropskih integracija. Čemu onda tolika briga?
– Dobro ste rekli "navodno". Mi ne znamo da li će se u jednom momentu pojaviti taj jaz između prihvatanja Srbije kao kandidata za EU i njene vojne neutralnosti. Taj jaz eventualno može da smanji rusko-evropsko približavanje i nefobično tumačenje rusko-srpskog prijateljstva.
Daleko smo od EU, ali i od ove optimističke opcije. Ona u svakom slučaju nije nerealna. Rusija i EU još pate od ideoloških naslaga iz perioda hladnog rata, koje su podržane realnim strateškim konfliktom između SAD i Rusije, ali je njihovo približavanje, kao i naša neutralnost, sve manje fikcija. S druge strane, iskustvo drugih zemalja u tranziciji pokazuje da su sve bile prvo članice NATO-a, pa tek potom EU.
I iskustvo Srbije s NATO-om je drukčije od njihovog?
– Da, naravno. Iako se paralele s neutralnim evropskim zemljama povlače na štetu srpske neutralnosti, reklo bi se da je i njena pojava proizvod jednog bezbednosnog stanja u kojem se Srbija našla, razume se, ne bez svojih zasluga. Ako Srbija treba Uniji, ako EU treba mir na Balkanu, pokazaće razumevanje za složenost bezbednosnih prilika u ovom regionu, barem tako – a posteriori.
