Skupština opštine Smederevska Palanka donela je odluka da jedna ulica u tom gradu ponese ime okupatorskog vojnika Jozefa Šulca.
Ovaj Nemac je 20. jula 1941. godine učinio gest nezabeležen u istoriji ratovanja. Odbio je da strelja 18 jugoslovenskih rodoljuba, boraca Palanačke partizanske čete, koji su zarobljeni na Gradištu, u ataru Viševca, rodnog sela vožda Prvog srpskog ustanka. Zbog toga je od strane svog pretpostavljenog po kratkom postupku osuđen na smrt. Ubijen je zajedno sa mladićima koje je prvi put video kad su izvedeni pred streljački stroj i u koje nije hteo da puca.
Nemac, ratni fotograf, snimio je ceo tok ovog jedinstvenog ratnog događaja. Zabeležio je trenutak kada nemački vojnik odbija da izvrši zadatak i kako gologlav korača ka onima sa kojima će zajedno umreti.
Razlikovao se od svojih sunarodnika– Imao sam priliku da upoznam Jozefa Šulca. Često je patrolirao ulicom u kojoj sam za vreme rata držao radnju za izradu trikotažne odeće. Razlikovao se mnogo od svojih sunarodnika. Navraćao je kod mene u radnju i redovno me opominjao da gasim svetlo kad počne policijski čas. "Nemoj da odeš kući i zaboraviš svetlo, jer ovi nikom ne praštaju" – govorio mi je Jozef pokazujući prstom na nemačku patrolu – ispričao je za života novinaru "Vesti" Andre Vulićević. |
Film sa tim snimcima pronađen je u jednoj požarevačkoj fotografskoj radnji, ali tek pošto se završio rat. Nemci su ga bili predali na razvijanje, ali kako su brzo morali da napuste Požarevac, nisu stigli da ga uzmu. Tako je sačuvano dragoceno svedočanstvo o streljanju na Kiseljaku, u prošlosti i danas omiljenom izletištu Palančana.
Do 1972. godine nije se znalo ko je bio vojnik Vermahta, koji je odbio naređenje svog pretpostavljenog i gordo stao među jugoslovenske rodoljube, čekajući kuršume iz pušaka svojih sunarodnika.
Zahvaljujući pomenutoj foto-dokumentaciji, i još nekim izvorima, saznalo se da se taj stradalnik zove Jozef Šulc. Pripadao je jedinici čija je komanda bila stacionirana u Topoli.
U oskudnoj dokumentaciji te Hitlerove ratne formacije, o događaju na Kiseljaku nije se mogla naći ni jedna reč. Na rasvetljavanju tog događaj radio je i Valter Šulc, brat streljanog vojnika Jozefa Šulca.
A to se, prema svedočenju Andre Vulićevića, penzionera iz Smederevske Palanke, ovako dogodilo:
Trikotaža "Olga Milošević" u Smederevskoj Palanci kupila je mašine u Nemačkoj. Nekoliko nedelja po isporuci u pomenutu firmu stigla je delegacija fabrike u kojoj su te mašine izrađene. Zadatak je bio da na licu mesta vide kako se mašine "ponašaju" u radu. Tadašnji direktor trikotaže Milinko Janković, zauzet neodložnim poslovima, zamolio je svog saradnika Andru Vulićevića da Nemce povede na ručak u hotel na Kiseljaku.
Za stolom u jednom trenutku poveo se razgovor o streljanju jugoslovenskih rodoljuba na Kiseljaku, gde je mnogo godina kasnije sagrađen istoimeni hotel. Andra Vulićević je, uz ostalo, ispričao da je zajedno s njima streljan i nemački vojnik, koji je odbio da puca u svoje vršnjake. Pedantni Nemci su, vrativši se iz Smederevske Palanke, sačinili dva izveštaja: jedan od tome kako rade mašine u Trikotaži "Olga Milošević", a drugi o ratnom događaju iz 1941. godine. Taj drugi izveštaj prosleđen je nemačkoj štampi.
– Valter Šulc, pročitavši tekst u novinama, bio je siguran da je tako nešto mogao da uradi samo njegov brat Jozef – ispričao je pre više godina potpisniku ovih redova, sada već počivši Andra Vulićević.
Lažna fotografija grobaStreljanje partizana u Viševcu bilo je prvo masovno pogubljenje u okupiranoj Srbiji. Rafali su pokosili 19 ljudi, među njima i odvažnog Nemca. Bio je vojnik 714. nemačke divizije, okupatorske jedinice stacionirane u Šumadiji. Ali, kažu, umetnička duša, svirao je klavir i bavio se slikarstvom. Pripadao je nekoj tajnoj antihitlerovskoj organizaciji i prkosio je oficirima koji su ga držali na oku. Streljanje je obavljeno kraj jednog plasta sena na Kiseljaku. Njegovoj porodici je zvanično saopšteno da je poginuo u Šumadiji, blizu Topole. Čak su im uručili i fotografiju njegovog navodnog groba. |
Jozefov brat Šulc je početkom sedamdesetih godina minulog veka u više navrata boravio u Smederevskoj Palanci. Redovno je polagao cveće na spomenik streljanim borcima Palanačke partizanske čete. U požuteloj novinarskoj beležnici ostala je ispisana ova izjava Valtera Šulca:
– O pogibiji mog brata Jozefa saznao sam mnogo godina po završetku Drugog svetskog rata od člana Bundestaga Ostmana fon der Leja. Zapravo on mi je kazao celu istinu, pošto je našoj majci odmah posle stravičnog događaja na Kiseljaku, bilo stiglo pismo od komande 714 nemačke divizije da je Jozef poginuo kod Topole, u Šumadiji. Njoj je čak bila poslata i fotografija njegovog navodnog groba.
Kad su naše novine pisale o tome, odlučio sam da krenem u Srbiju. Javio sam se Časlavu Vlajiću, Palančaninu koji je i sam pune dve decenije tragao za identitetom pogubljenog nemačkog vojnika, mog brata.
U gradu u kome je prestalo da kuca njegovo plemenito srce pokazali su mi fotografije, koje su ovekovečile trenutak kada mom bratu skidaju oznake Rajha, zatim kad ga dva ratna druga vode ka plastu sena i najzad ona na kojoj se vidi oficir, koji u pratnji dvojice vojnika prilazi da se i sam uveri da su partizani i moj brat mrtvi.
Po slici, međutim, nisam mogao da razaznam da li nemački vojnik po završenom streljanju, puca ponovo u mog brata Jozefa, ili u nekog drugog iz grupe streljanih.
