Porodice kidnapovanih i nestalih su očajne što ni do danas nisu saznali pravu istinu o sudbini njihovih bližnjih, kaže za "Vesti" Verica Tomanović, predsednik Udruženja porodica kidnapovanih i nestalih s Kosmeta. Ona deli nezadovoljstvo porodica zbog ignorantskog odnosa međunarodnih i domaćih zvaničnika prema tom problemu.
"Insistirali smo sve ovo vreme da se ubrza proces ekshumacije i identifikacije ubijenih. Već 11 godina nosimo u sebi očaj, tugu i bol. Nedopustivo je da se toliko vremena ne zna šta je sa našim najmilijima. Nismo zadovoljni ni radom Međunarodne komisije za nestala lica na čiju aktivnost imamo mnogo primedbi."
Gde je najveći problem?
– Žalimo u prvom redu na sporu identifikaciju. Predstavnici Međunarodne komisije za nestala lica su se izgovarali da navodno nemaju validne uzorke koji bi se mogli podudariti s uzorcima krvi najbližih srodnika žrtava. Kažu da je to jedini razlog što identifikacija ne teče brže.
Džaba pisali Unmiku
– Kancelariji Unmika u Beogradu od 2001. godine svake nedelje smo dostavljali informacije, postavljali konkretna pitanja, ali nismo dobijali odgovore šta su uradili. Sada su mnoga ovlašćenja Unmika prebačena na Euleks i nadam se da će on bolje obaviti posao u smislu da se konačno sazna istina o sudbinama nestalih i kidnapovanih – veruje Tomanovićeva. |
Porodice su silom prilika postali i istražitelji?
– Imali smo neke informacije od zvaničnika, pre svega predstavnika Helšinskog odbora za ljudska prava, gospodina Šefka Omerovića, da su na Kosmetu postojala mesta pritvora. Nalazili su se na nekoliko lokacija u Prištini, Vučitrnu, Kosovskoj Mitrovici… Nažalost, nemamo nikakvih saznanja da je iko spasen iz tih zatvora.
Kako sarađujete s Euleksom?
Pretpostavljamo da se vrši pritisak na Euleks da se obustave iskopavanja i pronalaženje žrtava. Oni govore kako su razlozi materijalne ili tehničke prirode. A porodice sad nude i da finansijski učestvuju u ekshumacijama. Raspolažemo podatkom da se u Belaćevcu kod Obilića nalazi grobnica s najmanje 20 ubijenih rudara. Masovna grobnica nalazi se i na Košarama, u pograničnom pojasu.
Del Ponte kasno progovorila
Predstavnici Udruženja su svojevremeno razgovarali i sa Karlom del Ponte. – Da, ali smo tek iz njene knjige "Ja, lov i ratni zločinci" saznali da je istraživala šta se događalo sa Srbima i nealbancima na Kosmetu i u susednoj Albaniji. Pretpostavljam da nije mogla da sačuva u sebi ono što je saznala i da je upravo zato objavila knjigu u koju je unela i podatak da je s prostora Kosmeta u severnu Albaniju transportovano skoro 300 ljudi. |
Dalje od tih saznanja nema ništa?
– Ni pravosudni organi na Kosovu i Metohiji ne procesuiraju slučajeve zločina, niti obezbeđuju pravdu i satisfakciju žrtvama i porodicama. Ne poštuje se Rezolucija SB UN 1244, kao ni Ženevska konvencija o ljudskim pravima, ali ni dopunski protokoli koji štite civile.
Prošlog meseca obeleženo je 60 godina od donošenja Ženevske konvencije.
Nažalost, ta konvencija ne važi za Srbe i druge nealbance na prostoru Kosova i Metohije. Želim da istaknem da su porodice nestalih Srba, Roma, Mekedonaca, Albanaca i drugih pronašli zajednički jezik. Mi smo se sastali u Lilehameru u junu ove godine, odakle smo prosledili apel generalnom sekretaru UN, šefu misije EU u Prištini, predsedniku Međunarodnog Crvenog krsta i Međunarodnoj komisiji za nestala lica, kao i predsednicima komisija za nestala lica u Prištini i Beogradu.
Šta ste tražili tim apelom?
– Apel je potpisalo 10 članova predstavnika srpskih i albanskih udruženja sa zahtevom da se iskoriste sva raspoloživa sredstva i politička moć kako bi se pomoglo u rešavanju sudbine nestalih lica na Kosovu i Metohiji. Ovo pitanje za neke može biti političke ili pravne prirode, ali za nas je to isključivo humanitarno pitanje jer se radi o sudbini članova naših porodica.
