Nad Srbima je tokom prošlog veka izvršen genocid, a lažne optužbe da ste činili zločine u vreme raspada Jugoslavije deo su kampanje velikih sila kako bi opravdale svoje osvajačke ciljeve.
Ovo u razgovoru za „Vesti“ kaže profesorka Pirko Turpeinen, ugledni psihijatar i nekadašnja funkcionerka finskih socijademokrata. Turpeinenova je bila poslanica finskog parlamenta, ali i stručni saradnik u Komisiji za ispitivanje torture i kršenja ljudskih prava Saveta Evrope.
U javnosti je postala poznata po podršci generalu Ratku Mladiću o čemu je napisala i knjigu, a uveliko završava novu studiju u kojoj se bavi nizom događaja koji su obeležili raspad SFRJ. Među njima je i slučaj Račak, koji je pre dve decenije bio i povod za agresiju NATO na Srbiju.
Zahvaljujući vašoj koleginici Helen Ranti, u svet je otišla „istina“ o srpskom zločinu u Račku?
– Ne smatram Helenu Rantu za koleginicu. Reč je o zubarki koja ne govori istinu. Slučaj Račak je veoma važan zato što je u pitanju bila provokacija da bi bombardovali Srbiju. Ali to je bila samo jedna u nizu provokacija nad vašim narodom. Zato će moja sledeća knjiga biti istorija holokausta i genocida nad Srbima, kako tokom Drugog svetskog rata, tako i u vreme ratova devedesetih i NATO okupacije Kosova.
Ipak, Vlada Finske je tada imenovala Rantu kao deo stručnog tima?
– Na poziv Slobodana Miloševića da pošalju stručan tim koji bi utvrdio okolnosti stradanja pojedinaca u Račku, finsko Ministarstvo spoljnih poslova je iz nekog razloga imenovalo Helenu Rantu, a ne, recimo, profesora Anti Pentila, vrsnog medicinskog forenzičara. Problem je što Ranta nije bila kompetentna da utvrdi činjenice. Njena odgovornost je u stvari bila da poruči autopsijske izveštaje koje su sačinili patolozi, ali ni to nije uradila. Umesto toga, ona je rekla ono što joj je instruisano da kaže od finskog i nemačkog ministarstva spoljnih poslova. Ono što je ona izgovorila nema blage veze sa istinom.
Istina je kasnije ipak obelodanjena?
– I pored činjenice da su rezultati obdukcije bili sakriveni, dve godine kasnije, stručnjaci, među kojima i profesor Pentila, imali su prilike da prouče tu dokumentaciju i objave nalaze u naučnom žurnalu. Reč je o žurnalu mojih kolega, stručnjaka forenzičke medicine. Pokazalo se da su Ranta i njene kolege izdali istinu.
Do kog zaključka ste došli istražujući ovaj slučaj?
– Medicinske činjenice i podaci o policijskoj akciji u pokušaju da izbaci teroriste iz sela, nikada nisu bili skrivani, već transparentni. Uostalom, u to su mogle da se uvere brojne TV ekipe, posmatrači Oebsa… Svi su bili prisutni tako što ih je upravo srpska policija pozvala da se svojim očima uvere u ono što se odigralo u Račku, 15. januara 1999.
Kome i zašto je bio potreban Račak?
– SAD i Nemačka, zajedno s drugim zemljama NATO, planirale su okupaciju čitave Jugoslavije. Uostalom, to nedvosmisleno pokazuje i Aneks B Sporazuma iz Rambujea. Ali predsednik Milošević je bio opredeljen za poštovanje međunarodnog prava i ustava svoje zemlje zbog čega nije mogao da prihvati takvu okupaciju Srbije. Podsetiću da su zemlje, članice NATO, prethodno ekonomskim sankcijama već ucenjivale Jugoslaviju i te ucene su trajale od 1992. Međutim, zemlja je opstajala. Zato države NATO nisu više videle alternativu svom planu osim da fizički osvoje prostor bombardovanjem. SAD su htele da naprave vojnu bazu na Kosovu i to su i uradile.
Da li ste upoznati da je na Kosovu jedan Srbin osuđen zbog negiranja navodnog zločina u Račku?
– Nije mi to poznato, ali me i ne čudi. Na Kosovu i ne postoji pravno društvo. Zločini prolaze nekažnjeno, a Sud za zločine OVK u Hagu ne funkcioniše dobro. Zapravo etničko čišćenje Srba se nastavlja i nije ni čudo što negiranje istine dominira u ovom slučaju.
Može li se i na koji način ta istina promeniti?
– Propaganda dominira zapadnim zemljama. Ima puno naučnih dokaza i knjiga koje prenose istinu, međutim, preovlađuje propaganda medija NATO, koja je već stigla i u filmsku industriju, literaturu i sport. Srbima je potrebno da se čuje njihova strana, kroz filmove poput onog o Jasenovcu ili nastupa uglednih ličnosti, kao što je nobelovac Peter Handke.
Da li je za tu istinu sada već kasno?
– Nikada nije prekasno da istina pobedi!
Sramota me je Helene Rante
Srbima je većina Finaca angažovanih na Balkanu ostala u gorkom sećanju. Da li su u pravu?
– Sramim se ponašanja Helene Rante, njenog saradnika Martija Ahtisarija i Elizabet Ren. Propagandu je posebno podržao nobelovac Marti Ahtisari i to je imalo ozbiljan uticaj na Fince. Oni prosto veruju svom zemljaku, dobitniku Nobelove nagrade za mir. Elizabet Ren se pojavljivala u seriji dokumentaraca, listom sa muslimanske tačke gledišta. Ona podržava NATO i druge organizacije koje su u Finskoj zabranjene posle Drugog svetskog rata kao saradnici nacista, ali nisu više zabranjeni posle sloma Sovjetskog saveza.
Finci su žrtve hibridnog rata
Šta Finci uopšte znaju o događajima na Balkanu?
– U našim medijima dominira propaganda NATO. Mi nismo članica NATO, ali smo deo hibridnog rata čiji je centar u Helsinkiju. Mi smo i zemlja koja je pružila logistiku NATO, ali bez odluke parlamenta već kroz potpis komandanta armije. Dakle, ustav i međunarodno pravo imaju danas manji značaj nego, recimo, pre 20 godina. Sve to ima negativan uticaj na ljude, pa se ne može očekivati da oni saznaju i razumeju istinu.
