Informacija da u Srbiji trenutno „vršlja“ najmanje 97 stranih obaveštajnih službi sa oko 150 agenata uzburkala je javnost i otvorila brojna pitanja, a ključno je šta onda rade naše tajne službe.
Nekadašnji pukovnik vojne Kontraobaveštajne službe Ljuban Karan ocenjuje da je reč o „prenaduvanoj priči“, ali ipak ne negira da je Srbija pod ofanzivom obaveštajnih službi Zapada, koje neće prezati ni od „vojnog scenarija“ u slučaju da se zvanični Beograd ne odrekne vojne neutralnosti i Kosova!
– Smešne su licitacije o broju stranih obaveštajnih službi u Srbiji zato što se u svakoj ambasadi nalaze i službenici kojima je posao da prikupljaju informacije o zemlji domaćinu. I to je čak i dobro za našu zemlju, jer će ti izveštaji biti objektivni, a ne zasnovani na novinskim člancima ili izmišljenim pričama. Ali, problem je 10 odsto obaveštajnih službi, isključivo iz zemalja članica NATO, koje svoje službe koriste za ostvarenje određenih interesa. Njima treba dodati i rad obaveštajnih službi zemalja iz okruženja, koje zbog sopstvenih teritorijalnih pretenzija takođe imaju cilj da se Srbija oslabi.
Na koje zemlje mislite?
– Prevashodno na Hrvatsku i Albaniju, ali tu su i Turska i Bugarska, svaka sa svojim aspiracijama. Pre dve godine u Podgorici je održan sastanak čelnika tih službi na kome je detaljno razrađen plan i zaduženja svake od njih. Ne trebate da imate dilemu da je sve rađeno pod patronatom CIA. Svi oni čekaju na svoj deo kolača, ali tek pošto NATO odigra ključnu ulogu. Uostalom, istorija nas uči da su upravo ove zemlje zbog poslušnosti uvek profitirale nauštrb Srbije.
Koji su to interesi?
– Interesi suseda su očigledni, a interes članica NATO je da Srbija odustane od vojne neutralnosti, a zatim i da se po svaku cenu odrekne Kosova zato što žele da dominiraju ovim prostorima. Nešto slično su već uradili u Severnoj Makedoniji, a pokušaj je da se Srbija proglasi zonom malignog ruskog uticaja ili zonom korozivnog kineskog uticaja. U ostvarenju tog cilja se koriste politička i diplomatska sredstva, ali i tajne, odnosno specijalne operacije kako bi se proces ubrzao ili uveo u željene tokove. Nije nikakva tajna da je Srbija već duže vreme na meti specijalnog rata, ali pred nama je sada svojevrsno finale te igre.
Na šta tačno mislite?
– Reč je o završnoj, presudnoj fazi u kojoj je najnerealnija opcija da će Zapad odustati od svojih ciljeva. Mnogo je izvesnije da će ukoliko svoje ciljeve ne uspe da ostvari političkim sredstvima, to pokušati uz primenu krajnje opcije specijalnih dejstava, a to je izazivanje oružanog konflikta.
U javnosti je već više tih scenarija kada je reč o Kosovu?
– Svi dosadašnji upadi specijalnih kosovskih snaga na sever Kosova zapravo su imali ograničene ciljeve i bili u funkciji pokušaja provokacije, ali i „navikavanja“ na te vojne upade. Ovde je opasnost od izazivanja incidenta, posle kojeg bi Srbija bila dovedena pred svršen čin da mora da odgovori. Najveća opasnost leži u mogućnosti da započnu operaciju koja bi u svim bitnim segmentima bila pripremljena i izvedena kao „Oluja“ 1995. u Hrvatskoj.
Koliko je takav scenario zaista realan?
– I te kako jeste. Takva akcija Albanaca bi i za međunarodnu javnost bila prihvatljiva zato što se o „Bljesku“ i „Oluji“ nigde na Zapadu ne govori o ratnom zločinu, već o briljantno izvedenoj vojno-policijskoj operaciji. Čak je neprijatelj isti, a to su Srbi.
Ipak, ne može se porediti Srbija danas sa Republikom Srpskom Krajinom te 1995. godine?
– I ne treba da se porede jer nema dileme da je Srbija sada u vojnom i svakom drugom smislu i spremnija i odlučnija, ali ne zaboravite da se sa eventualnim ulaskom srpska vojska ili policija ne bi faktički suprotstavili Albancima, već mirovnim snagama na Kosovu, Kforu, a suštinski NATO savezu. Tu je ta opasna zamka. Albanci svoju šansu i traže u eventualnom novom sukobu Srbije sa NATO. Zato je moguće porediti napad na Krajinu 1995. godine s ovim danas. Zbog toga je neophodno da se diplomatsko-političkim manevrima i sredstvima po svaku cenu izbegne takav scenario.
Doduše, Srbija se hvali odličnim odnosima sa Rusijom i da će joj ona pomoći?
– Nemam nikakve dileme da bi nas Rusija podržala, ali Rusija je daleko. Možda bi ta pomoć smanjila naše žrtve, ali nemam dileme da bi bilo stradanja. Jednostavno, moramo da se pomirimo sa činjenicom da je NATO trenutno najveća vojna alijansa na svetu i da bi svaka oružana konfrontacija sa njima bila ozbiljan problem ne samo za Srbiju, već i za čitav region.
To znači da Srbija faktički ne može da govori o „crvenim linijama“?
– Ključan problem je upravo u tome što s jedne strane Srbija odlična zna šta po svaku cenu mora da brani, a to su njena teritorija i ljudi, a istovremeno je svesna moći NATO. Zato je na političarima, ali i vojnim stratezima da učine sve kako ne bismo došli do najcrnjeg scenarija, odnosno kada da iz takvog scenarija izađemo sa najmanje gubitaka.
Sudbina Srpske uz Srbiju
Koliko je u svemu ovome ugrožena Republika Srpska?
– Sudbina Republike Srpske uveliko zavisi od jačanja i mogućnosti odbrane same Srbije. Srpska je faktički pod još većim udarom od Srbije zato što NATO, kao što na Kosovu želi u potpunosti da ovlada tom teritorijom, to isto pokušavaju i u BiH. Ali, u tom naumu im se isprečila Srpska, zbog čega se i našla na udaru. Pretpostavljam da je jedina dilema NATO stratega da li prvo krenuti otvoreno na Srpsku, pa tek onda na Srbiju ili prvo na Srbiju. Oni su svesni da je RS svoju sudbinu vezala za sudbinu Srbije.
CIA drži Crnu Goru, a Mi6 Bosnu
Koje su zone uticaja najvećih obaveštajnih službi u regionu?
– CIA je najviše prisutna na teritoriji Kosova, i to je ta snaga koja usmerava albanski korpus. Britanska Mi6 je najviše angažovana u BiH gde postoji njihov obaveštajni centar. Kada je reč o Srbiji, tu su ukršteni interesi američkih, britanskih i nemačkih obaveštajnih službi.
