Od rođenja mu je dato da se bavi advokaturom, jer je sin čuvenog Filote File, poznatog beogradskog advokata. I po ocu i po majci Eli, rođenoj Sapunđić, Toma je cincarskog porekla. Od oca koji je pola godine proveo u apsani, jer je izjavio da „barabe ne mogu da vode državu“, Toma je nasledio britak jezik, pa se tako u životu nije mnogo libio da kaže šta misli. Celog života je u službi boginje pravde Justicije.
U Beogradu je završio Prvu mušku gimnaziju, diplomirao prava 1963, a od 1967. godine je advokat. Uža specijalnost mu je krvni delikt, a javnost ga pamti kao advokata osuđenih na smrtnu kaznu. Uvek je bio protivnik smrtne kazne, a slučaj Šefke Hodžić, žene koju je spasao od najteže kazne, vinuo ga je u svet najpoznatijih advokata. Prozvali su ga đavoljim advokatom jer kaže: „Braniću i crnog đavola ako me angažuje.“
Fila je branio i mnoge poznate ličnosti – Jovanku Broz, Žarka Lauševića, Borku Vučić, generala Đorđa Đukića, Nikolu Šainovića, a u Srbiji je bio i advokat Slobodana Miloševića. U braku je sa Vesnom, koja je svojevremeno bila pomoćnica ministra prosvete, a slobodno vreme voli da provodi u vikendici u blizini Beograda. Okupljanja u kafani sa prijateljima iz najranijeg detinjstva ne propušta.
Tvrdi da nije sujetan, jer smatra da je sujeta odlika glupih i da u životu uvek može još da se nauči. Vernik je i slavi Svetog Nikolu.
– Rođen sam 29. jula 1941. godine u Bitolju, u Makedoniji, od oca Filote i majke Eli. Druga sam generacija koja je rođena u Bitolju, pre toga su došli iz Janjine. I otac i majka su Cincari. Odmah posle rođenja dolazim sa majkom u Beograd, jer je mati, kao prosrpski orijentisana, bila proterana. Dakle,
donet sam kao beba od mesec dana.
– Moj otac je posle rata dospeo u zatvor, mada je bio prvoborac i zatočenik u logoru Mathauzen, jer je rekao da „barabe ne mogu da vode državu“ i zato je dobio deset meseci zatvora. Odležao je šest, sedam meseci i onda je pušten, ali i prognan iz Makedonije. Došao je u Beograd i pokušavao da radi kao advokat. Pre toga je radio u Ministarstvu za nabavke. Nisu mu dozvolili da radi kao advokat u Beogradu, nego je radio u Grockoj. Tek posle nekoliko godina prelazi u prestonicu. Maturirao sam 1959, a diplomirao 1963. pre nego sam napunio 22 godine.
– Prvo sam završio kafanologiju, pa tek onda pravo. Sve ispite položim u junu i onda devet meseci ne pipam knjigu, a potom počnem ponovo da učim. Za svaki ispit koji položim otac mi je davao 1.000 dinara, a stotku sam dobijao dnevno, to je bilo za dve pakle cigareta i jednu rakiju. Najmlađi advokat sam postao 1967. godine. Svakog leta sam išao u Solun da ne zaboravim grčki, jer sam progovorio na tom jeziku, to mi je maternji. Jedinac sam u roditelja.
– Prvi slučaj koji sam radio bilo je ubistvo, otac mi je ustupio da branim jer je bila izvesna oslobađajuća presuda, koju niko nije mogao da upropasti. Međutim, ja naiđem na sudiju, koji je bio alkoholičar, a poginuli mu je bio najbolji drug. I umesto da se sudija izuzme iz suđenja, on za ubistvo iz nehata odreže pet godina. Umalo nisam pao u nesvest i onda je klijent počeo da me teši. Moj otac, kada je čuo, dotrči do predsednika suda, potom bude preinačena presuda, optuženi bude oslobođen a sudija izbačen. Dakle, moj prvi susret sa pravosuđem bio je totalni fijasko.
Odbrana Šefke Hodžić
– Prvi veliki slučaj koji sam imao bila je odbrana Šefke Hodžić, koja je 1969. na stravičan način ubila svoju trudnu komšinicu. Šefka je živela u bosanskom selu Jusići, bila najlepša žena u kraju, ali nije mogla da postane majka. Pratila je svoju trudnu drugaricu, a svima razglasila da je i ona tobože u drugom stanju. Kad je trudnica rekla da ima trudove ubijena je, izvađeno je dete iz nje i to carskim rezom. Utvrđeno je da je Šefka imala saučesnika. Nikad nije otkriveno ko je to bio. Uspeo sam da je spasem od smrtne kazne. Radio sam dakle krvne delikte, radio sam više od 1.000 ubistava, a onda mi je to postalo dosadno pa sam delokrug rada proširio na novu oblast.
– Kad je formiran Haški tribunal pravljen je spisak advokata koji žele da brane u tom sudu. Kolega Milan Vujin i ja smo rekli da ne želimo taj posao. Znao sam ako prihvatim taj posao da ću da se zarobim. Pored toga što sam mnogo radio imao sam i hedonistički način života. Voleo sam kafane, lumperajke, smeh. Ceo moj život je protekao u smehu. Najlepši kompliment koji sam dobio u sudu, rekli su mi: „Kada Toma bude otišao u penziju, nestaće smeha iz sudnice“. Čak i u Hagu sam uspevao da relaksiram sve prisutne. Dakle znao sam ako prihvatim Hag, da od moga lepog, hedonističkog života neće ostati ništa.
– Nekako u to vreme Udruženje Srba iz Amerike je održalo sastanak i tražilo da ipak idem u Hag, pristao sam i rekao ići ću na tri meseca. Ipak otišao sam 1996. i ostao sve do 2014. godine. Došao sam sa generalom Đukićem, koji je pogrešno uhapšen. Branio sam Slavka Dokmanovića, Mlađu Radića, Nikolu Šainovića. U međuvremenu su advokati iz moje kancelarije branili i sada brane u Hagu. Ja sam rekao da ću ja da im ugasim svetlo u sudnici i siguran sam da će moji advokati ugasiti svetlo u Hagu.
Pravna nakaza
– Smatrao sam i sad smatram da je Haški tribunal pravna nakaza američkog kvazipravosuđa. Izmislili su sve i svašta da bi Srbi bili osuđeni. Nijedan Hrvat iz Hrvatske nije osuđen. Osudili su Hrvate, ali iz Bosne i Hercegovine. Iz Slovenije nikoga, iz Makedonije jednoga. Onda su napravili da tamo zavlada anglosaksonsko pravo koje nikad nije bilo na našoj teritoriji. Krivično zakonodavstvo koje je imala Kraljevina Jugoslavija, a zatim SFRJ zasnovano je na nemačkom pravu. Građansko pravo je austrijsko, dakle opet germansko, i onda oni uvode anglosaksonski sistem da bi nas oterali, ali to se nauči, tako da su naši advokati to naučili. Čovek nauči da čita, piše, peva, pa može advokat da nauči i sistem unakrsnog ispitivanja. Dakle uvedu anglosaksonski sistem, ali bez porote. Onda počnu da menjaju, svaku promenu je sud sam sebi promenio – zamislite krivični postupak koji menja sam sud.
– Zastupao sam Jovanku Broz, i to sve do trenutka kad vlast nije utvrdila da ne mogu u isto vreme da budem savetnik Ivice Dačića, koji je bio ministar policije i potpredsednik Vlade i Jovankin advokat. Tvrdili su da je to sukob interesa! Kakvih interesa, pa nije interes države da ona ne dobije nasleđe. Zanimljivo je da je njen predmet pod Titovom vlašću postojao, ali je onda iznenada na volšeban način nestao. Nakon pada Miloševića Jovankin predmet je nestao.
– Da ispričam i kako sam Šešelju izbrojao 1.000 evra u Hagu. Reč je o opkladi. On je rekao da je tanji od mene, ja sam tada imao 115 kilograma, a ja sam mu rekao da je ko trudnica. Međutim bio je istrajan u tome da je mršaviji od mene, ispostavilo se da je to tačno, pa sam otišao do bankomata uzeo 1.000 evra i to sve novčanice po 50 i dao Voji.
– Nikad se nisam družio sa zlatnom mladeži Beograda, a imao sam priliku za to, jer moja majka potiče iz vrlo bogate porodice. Njen otac je pre rata bio akcionar, imućan čovek. Ali ja sam uvek birao da se družim sa svojim drugarima, ako treba da se jede leba i masti, tako ću i ja. Materijalne vrednosti mi nikad nisu bile presudne. Život je nešto drugo…
Ne branim iz hodnika
– Bio sam branilac Slobodana Miloševića u Srbiji, a u Hagu nisam hteo. Naime, Milošević je hteo da se brani sam, a on mi kaže da ga „branim iz hodnika“. E, na to nisam pristao, jer ja sam ipak Toma Fila. Nikad nisam vozio avion, nisam vozio ni automobil nije me to zanimalo, ali sam advokat i to ne advokat koji brani iz hodnika. Drugim rečima, tražio je da mu pomažem. Ili sam u sudnici ili ne radim. Našao je mlađe advokate koji su mu pomagali. Inače, moje mišljenje je bilo da je on trebalo da odbije da uđe u sudnicu. Oni ne bi znali šta da rade. Ali on je imao potrebu da objašnjava. Šta da objašnjava i kome da objašnjava?! Dok sam ga branio u Srbiji, rekao sam mu „Ovde si bezbedan, niko ne može da te osudi.“ Imao sam dozvolu, ulazio sam kod njega u tri ujutro. Onda je isporučen u Hag i cela priča je poznata. Ne postoji nijedan sud bez politike, ali Haški tribunal je čista politika. Haški tribunal je prema mojoj oceni bio usmeren protiv Srbije. Naravno, i Miloševića koji je bio na čelu te države.
Očeve lekcije
– Kroz godine rada vidite svašta i naviknete se na svašta. Bilo je očekivano da pobegnem glavom bez obzira, ali ja sam veoma tvrdoglav. Posle toga počinju bolji dani u mojoj karijeri. Iskren da budem, ne mogu reći da sam u advokaturu ušao peške, ja sam u ovaj posao ušao na konju zahvaljujući ocu. Mogao sam da biram, i da branim, i da se učim na velikim slučajevima. Ali takođe moram da kažem da moj otac, iako sjajan advokat, nije bio čovek koji je voleo da podučava. Uvek mi je govorio: „Imaš predmet, imaš zakone i dokumenta i ako imaš nešto pametno da pitaš pitaj, a ne da ti ja rešavam slučaj.“
Nevinost se teško dokazuje
– Najteže je braniti nevinog čoveka, a najlakše čoveka koji je kriv. Ukoliko je čovek nevin to znate i vi i on. U najvećem broju slučajeva to su bile žrtve političkog progona. To svi onda znaju i oni koji sude, ali moraju da ga osude jer im je tako naređeno.
Uzburkao pravosuđe
– Prvi sam advokat u Srbiji koji je počeo sa konferencijama za novinare, i tada su bile prijave tužilaštva, sudija kako sme da se usudi jedan advokat da drži konferencije za medije. Bunili su se, ali mi nisu mogli ništa.
