Ovih dana navršile su se dve decenije od istorijske bitke na Košarama i hrabre pogibije tada dvadesetogodišnjeg vojnika prve čete, drugog bataljona, 125. motorizovane brigade, Novopazarca Nasera Vučelja.
Ovim povodom, Naserov grob na Velikom groblju u Novom Pazaru obišli su njegovi roditelji, saborci, predstavnici Vojske Srbije i grada Novog Pazara. Polaganjem cveća, molitvom i vojničkim pozdravima odali su mu poštu i zahvalili za sve što je učinio za odbranu domovine za koju je i život dao…
Na predlog Vojske Srbije i Naserovih ratnih drugova, pokrenuta je inicijativa da jedna ulica u Novom Pazaru, najverovatnije u naselju Mur, gde je živeo, nosi Naserovo ime.
– Odmah smo podržali ovaj predlog. Ponosni smo na Nasera i njegovu hrabrost, očekujemo da će se kompletna procedura završiti do septembra ove godine. Grad Novi Pazar ima izvanrednu saradnju sa Vojskom Srbije – ističe Hajrudin Hajrović, član gradske uprave u Novom Pazaru.
Naserova majka Sadija Vučelja kaže:
– Mnogi su se tada sklanjali i izbegavali da odu na odsluženje vojnog roka, mogao je i Naser da se skloni, mogao je da ode kod oca Alije u Nemačku. Sećam se, govorili su mu da će rat i da bar odloži vojsku, međutim, on je želeo da što pre oduži dug prema svojoj domovini, da se zaposli i zasnuje porodicu. Sudbina je htela da život izgubi na Košarama, kažu da se hrabro borio, bol i tuga su u našoj duši i srcu, ali i ponos, jer je Naser bio divan mladić i sin.
Među 108 heroja koji su pali braneći svoju zemlju su i redovni vojnik Branislav Negić (21) i dobrovoljac Ivica Ivanović (44) iz Banje Koviljače, koji su bili pripadnici 125. motorizovane brigade.
Ono što su učinili nije zaboravljeno ni u njihovom zavičaju pa su u nedelju, na godišnjicu pogibije, porodica, prijatelji i ratni drugovi položili vence na spomenik Negiću na lokalnom groblju, dok je dva dana kasnije to urađeno i u čast Ivanovića kod spomen-kosturnice na Gučevu.
Govoreći pred članovima Ivanovićeve porodice, prijateljima i predstavnicima ratnih veterana Loznice, njegov prijatelj Mihailo Purić rekao je da, kao ni njegove pretke, ni Ivicu, niko nije morao da zove kada je otadžbina bila u opasnosti.
– Otišao je kao dobrovoljac, muški, hrabro i odvažno, znajući da ide u veliku opasnost, gde se glava gubi, ostavljajući ono što je čoveku svetinja, svoju porodicu. Ivice ćemo se uvek sećati kao svetlog primera našeg mesta u svakom pogledu. Kao što piše na ovom spomeniku gučevskim junacima, „Blago onom ko doveka živi, imao se rašta i roditi“, a zbog onoga što je uradio Ivica se imao rašta roditi – kazao je Purić.
Osim toga povodom godišnjice njihove pogibije istoga dana je održan pomen za dvojicu junaka sa Košara u banjskoj Crkvi Sveti Petar i Pavle. Ove sedmice Banja Koviljača bogatija je i za veliki grafit koji je u čast svojim meštanima, ostalim na Prokletijama, uradio Nemanja Stankić.
On je na zidu lokalnog FK Gučeva napravio veliki grafit „Heroji sa Košara“ sa likovima Branislava i Ivice uz natpis „Banja pamti“. Mada je u vreme bitke na Košarama imao samo pet godina, želeo je da uradi grafit u znak poštovanja prema herojima.
Od prošle godine dve ulice u Banji Koviljači nose imena Branislava i Ivice, ali lanjski zahtev ovdašnje MZ upućen gradskim vlastima u Loznici da se u aprilu ove godine postavi spomen-obeležje njima u čast još nije realizovan.
Susreti sa ratnim drugovima
– Pet dana pre smrti čuli smo se telefonom, rekao mi je da je dobro, da ništa ne brinemo i da mu pošaljemo nešto para, na žalost, pare nije dočekao, jer ga je preduhitrila strašna smrt. Imamo još dvojicu sinova i unuke, imamo čemu da se radujemo, ali bol za Naserom će ostati u nama doveka.. Ponosni smo, jer se hrabro borio i časno branio svoju domovinu – ističe Naserov otac Alija Vučelj i naglašava da ga Naserovi ratni drugovi iz Lazarevca, Beograda, Kraljeva, Kruševca i drugih gradova Srbije često posećuju, da zajedno idu na Naserov grob i da se stalno čuju telefonom.
Tela nisu pronađena
Branislav Negić i Ivica Ivanović poginuli su 14, odnosno 16. aprila 1999. na Košarama. Branislav je bio redovan vojnik, posle stupanja u vojsku 10. juna 1998. u Valjevu, prekomandovan je u Kosovsku Mitrovicu u septembru iste godine. Sa svojim saborcima je kao vojnik-strelac odbijao napade albanskih terorista i NATO plaćenika sve do sredine aprila kada je poginuo. Ivanović je kao dobrovoljac prvog aprila stupio u VJ na području Kosova i Metohije, da bi 15 dana kasnije poginuo kod karaule Košare. Odlikovani su Ordenom za zasluge u oblasti odbrane i bezbednosti prvog stepena, a njihova tela nikada nisu pronađena.
