Da u ratu prvo strada istina, uverili su se u godinama krvavog raspada jugoslovenske države Srbi razasuti širom planete. Nešto kasnije, uoči i za vreme agresije NATO na Srbiju i Crnu Goru 1999. godine, to medijsko spinovanje, gde je isključivo Srbima dodeljena uloga loših momaka, poprimilo je nove razmere.
Neki od nas su od nemoći i besa škrgutali zubima, neki poput Kalimera kukali su kako je to nepravda, a neki samo gunđali sebi u bradu.
Srbi u dijaspori su izlazili na ulice zapadnih gradova da protestuju. Činili su to i oni u Velikoj Britaniji, zauzimajući svoje parče čuvenog Hajd parka.
Bilo je i onih pojedinaca koji su naoštrili olovke rešeni da uđu u vrelu medijsku arenu i sa glasom „vapijućeg u pustinji“ progovore argumentima srpske strane. Tim pre što se otadžbina nije najbolja snašla. Bez medijskih savetnika koji poznaju zapadnjački mentalitet, bez ljudi koji sugestivno vladaju engleskim i istorijskim faktima, nastupi srpskih zvaničnika, osim što su bili malobrojni, zvučali su neubedljivo kao da se naivno verovalo kako će „sama istina na kraju izboriti pobedu“.
„Nedaisti“ u akciji
Jedan od malobrojnih iz srpske dijaspore, koji je rešio da „iznutra“ razbija medijsku blokadu i stvaranje iskrivljene slike balkanskog „bureta baruta“, bio je Mihailo – Miša Gavrilović, Srbin sa adresom u Londonu.
Sa gospodinom Gavrilovićem sreli smo se u Beogradu, na nedavno održanoj međunarodnoj Konferenciji posvećenoj 20 godina od početka agresije NATO na Saveznu Republiku Jugoslaviju.
Iza Gavrilovića je više od 800 nastupa u stranim, pre svih, britanskim medijima, od BBC, Sky News do CNN. Revoltirani bombardovanjem njihove postojbine, grupa srpskih intelektualaca okupila se te zlokobne 1999. godine u neformalno udruženje, nazivajući sebe „nedaistima“.
– Glavna parola nam je bila: „Ne dozvolimo agresoru da nam piše istoriju“ – kaže Miša Gavrilović.
Na prvi pogled, gospodin Gavrilović podseća na pravog engleskog džentlmena, u onom dobrom smislu uvrežene slike kako se ponaša i kako govori osoba podjednako dobrog obrazovanja i manira. Sede kose i negovane brade, staloženog govora i odmerene gestikulacije, Gavrilović se vizuelno uklapa u tu sliku.
Kada se tom utisku doda i erudicija, dobro poznavanje istorije, visprenost vrsnog šahiste da sa defanzivne pozicije krene u kontranapad, onda je jasno zašto su Gavrilovićevi nastupi na britanskim medijima pre dve decenije bili pun pogodak. Što bi šahisti rekli, a naš sagovornik je svojevremeno bio prvak Velsa u šahu, kao kada protivnika matirate crnim figurama.
Argumenti kao oružje
Ipak, imajući u vidu koliko smo bili stigmatizovani kao narod, pitamo ga da li je imao osećaj da udara u zid predrasuda dok je kao glasnogovornik Srpskog informativnog centra nastupao na radiju, televiziji ili za debatnim stolovima?
– Da, imao sam taj osećaj. Uvek se pitate šta u takvim okolnostima možete da uradite. Ja sam svoje slobodno vreme koristio da se čuje taj drugačiji, srpski glas. Vremenom postajete sve više profesionalniji u tim javnim nastupima, ali ipak to nije bila moja profesija, niti karijera – odgovara Gavrilović koji je završio elektrotehniku u Glazgovu i 26 godina radio za IBM.
Uveren u istinitost svojih argumenata vremenom je ovaj inženjer spremno izlazio „na crtu“ i haškom tužiocu Ričardu Goldštajnu i ulazio u arenu ostrašćene CNN-ove novinarske zvezde Kristijan Amanpur.
Prijatelje Britance uspeo je da navede da na genezu ratova i raspada SFRJ, a kasnije i na bombardovanje Srbije gledaju šire i dublje.
– Običan svet ne razume šta se dešava, ali pokušavaju i žele da čuju drugu stranu. Objašnjenja koja sam im davao su za njih bila znatno prihvatljivija. Jednom me je jedna grupa dama, okupljena u Britanskom klubu žena, pozvala da im objasnim šta se to dešava. Pokušavam da im stvorim sliku, pa im kažem: „Ako bismo podelili Veliku Britaniju u šest delova, a onda svaki taj deo organizovao izbore u različito vreme. U nekima su pobedili laburisti, u nekima konzervativci, pritom nećemo škotske ni nacionaliste iz Velsa, da li bi Velika Britanija mogla da funkcioniše na ovaj način“? „Naravno da ne, odgovorile su dame“, seća se Gavrilović primera koji je koristio da britanskim gospođama približi sliku balkanskih zađevica.
Zanemarena prednost
Smatra da prednost ljudi u dijaspori, onih koji su se tamo školovali, radili, živeli i koji znaju kako domaće stanovništvo razmišlja, Srbija nije dovoljno iskoristila. Više je bila primorana da se osloni na agilne soliste sunarodnike, nego što je ozbiljno osmišljavala strategiju razbijanja jednostrane medijske slike. Zemlja je bila pod sankcijama, ambasada takođe, a i mnogi njeni nameštenici nisu govorili engleski dovoljno dobro da bi utisak bio efektan. Naš sagovornik, iako od svoje 11 godine živi van Srbije, govori maternji jezik bez onog engleskog akcenta, koji sunarodnici ismevaju „kao krompir u ustima“.
– U tom smislu, u poređenju sa ljudima iz Srbije, ja sam u očiglednoj prednosti. Studirao sam s njima, radio, družio se, znam kako mogu da razgovaram, znam šta neće, a šta mogu da razumeju od ponuđenih argumenata – dodaje naš sagovornik.
Uz sve te prednosti mi bismo dodali da gospodin Gavrilović ima i dobar porodični pedigre za jednog nesuđenog diplomatu. Mišin deda bio je jedan od utemeljivača naučnog pristupa istorijskoj građi i arhivarstva kod Srba, akademik po kojem je naš sagovornik i dobio ime. Otac Dimitrije studirao je na Oksfordu i bio diplomata u vreme namesništva kneza Pavla Karađorđevića.
Zamke zloglasne Amanpur
Bilo je i neprijatnih iskustava kao kada je gostovao na CNN
kod čuvene Kristijane Amanpur. Nakon što je video kako je intervju isečen i tendenciozno montiran pokajao se što je prihvatio poziv.
– Moje pokrete su usporili, a kada mi se lice pojavilo u kadru, oni su „zamrzli“ sliku, pa se dobio utisak da sam nečim bio zatečen, iako je novinarka svih 45 minuta bila u defanzivi, jer sam na njena tendenciozna pitanja imao uvek valjanu argumentaciju.
Uhodani dvojac
Kada su počeli sukobi u Jugoslaviji 1991. godine Miša Gavrilović je bio jedan od pokretača Srpskog informativnog centra u Londonu.
– Dobijali smo sve veću minutažu na Bi-Bi-Siju i na drugim medijima. Danas je pored interneta i kablovskih kanala lakše da se medijski oglasite, ali će vas istovremeno videti i čuti manji broj ljudi, baš zbog te razuđenosti medijskog prostora. Kada bi pre skoro tri decenije dobili mogućnost da govorite na jednom Bi-Bi-Siju, to je onda postajala globalna poruka. Sve druge medijske kuće vrše monitoring Bi-Bi-Sija. Neke države, poput Indije ili Južne Afrike, prate ovu uglednu britansku medijsku kuću kako bi znale u kom pravcu da plasiraju neku informaciju. I onda su nailazili na jednog Srbina koji je govorio sasvim drugačije od, do tada dominantnog diskursa – kaže Gavrilović.
Kada su pozivi da gostuje bili sve češći, a on fizički više nije mogao da im odgovori, a bilo je važno da se čuje srpski glas, predložio je Marku Gašiću da ga zameni na regionalnom Bi-Bi-Siju u Velsu. Rođen u Engleskoj, elokventan i energičan, Gašić se izvrsno snašao i njih dvojica postaju prepoznatljiv „glas i stas“ srpske dijaspore u Velikoj Britaniji.
Ponosan na dedu imenjaka
Minulog februara, Miša Gavrilović imao je lep povod da poseti rodni Beograd. U Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti bila je priređena izložba o njegovom dedi akademiku Mihailu Gavriloviću, po kojem je i dobio ime.
Stariji Mihailo bio je ugledni istoričar, diplomata, upravnik Državnog arhiva koji je ovu službu profesionalizovao po ugledu na one u dobro uređenim državama. Bio je profesor Univerziteta u Beogradu, diplomata na Cetinju, prvi srpski predstavnik pri Vatikanu, službovao je kao diplomata i u Londonu kao opunomoćeni ministar.
Nakon objave da je preminuo 1924. u Londonu, engleska štampa, s ponosom priča njegov unuk, objavila je tekstove pune poštovanja prema ovom srpskom intelektualcu evropskog formata.
Odrastanje bez roditelja
Rođen u Beogradu, avgusta 1941, Miša Gavrilović sve do svoje 11 godine nije upoznao oca Dimitrija. Kad je njegova majka Varvara bila u drugom stanju, otac je bio mobilisan i kao oficir Vojske Kraljevine Jugoslavije dopao u nemačko zarobljeništvo, pa je za rođenje jedinca saznao u logoru Osnabrik.
Kada komunisti posle rata preuzimaju vlast u Jugoslaviji, Mišin otac iz ugledne građanske porodice bliske dvoru, odlučuje da ostane na Zapadu kao izbeglica.
Na supruzi Varvari, koja je ostala sa malim detetom, pao je teret kako da se organizuje da bi njihova mala porodica konačno bila na okupu.
– Ona je bila tek druga žena koja je dobila vizu da otputuje u inostranstvo. Bilo je to 1948. godine. Dobila je vizu na šest meseci da vidi prijateljicu u Lionu. Naravno da je moja majka to iskoristila da iz Francuske ode u Baden Baden i tamo se konačno sretne sa ocem. Kako se posle šest meseci nije vratila, tadašnje vlasti su je kaznile odlukom da mene ne puste da im se pridružim – priča Miša Gavrilović.
U Beogradu je odrastao u porodici svoje tetke Danice Antić u Bulevaru revolucije 26, preko puta JAT-a. Tek kada je napunio 11 godina dobio je priliku da se pridruži roditeljima. Tetka Danica, poznata kao slikarka Beograda, smestila ga je na avionom. Putovao je sam.
– Nisam bio plačljiv ni kao dete, ali znam da su mi, kada sam majku ugledao na frankfurtskom aerodromu, suze krenule.
Posle godina provedenih u Nemačkoj, uglavnom u Diseldorfu, njihova porodica se preselila u Britaniju.
Iako dugogodišnji diplomata, otac Dimitrije je zahvaljujući diplomi sa čuvenog Oksforda mogao da se zaposli tek kao profesor istorije. Male Škotlanđane je učio njihovoj istoriji.
– Možda bi i meni, prema mojim sklonostima, više odgovarale istorija i diplomatija, ali sam na osnovu očevog iskustva shvatio da je bolje da završim nešto konrektnije, jer diplomata možete da bude samo u svojoj zemlji – objašnjava Miša Gavrilović kako je završio na studijima elektrotehnike.
Porušeni Frankfurt
Frankfurta se seća kao porušenog grada, u kojem nije bilo zgrade sa više od jednog sprata.
– Kada smo konačno ugledali frankfurtski aerodrom, majka me je sutradan odvela u jednu robnu kuću. Tada sam prvi put u životu video pokretne stepenice. Odvela me je i na kolače, još u ustima osećam ukus te nemačke poslastice od jabuke i cimeta.
Kolima za Srbiju
Sa roditeljima Miša Gavrilović je prvi put došao u Srbiju davne 1967. godine. On je tada radio za IBM u Velsu i krenuo je na put kolima. Tako su na četiri točka prešli celu Evropu.
– Za oca je to značilo da u otadžbinu stiže nakon 26 godina samoizabranog izgnanstva. Ne bih rekao da je iko od nas, ni majka, ni otac ni ja bio ushićen. Bilo nam je drago što smo došli, ali na neki način došlo je do razmišljanja da li smo ovde ili tamo – iskreno govori dvostruki državljanin Miša Gavrilović, o večitoj dilemi ljudi koji napuste rodnu zemlju, a veći deo života provedu u novoj domovini.
