U gotovo epskoj borbi protiv desetak puta nadmoćnijeg neprijatelja, golobradi mladići na odsluženju vojnog roka na karauli Košare, u teorijskom smislu, nisu imali nikakve šanse ne samo da sačuvaju granicu, već ni da prežive! Generali NATO detaljno su isplanirali kopnenu invaziju iz Albanije ka Srbiji na najranjivijoj tački. Taj plan, barem na papiru, nije mogao da ne uspe. S neba su tukle navođene rakete, kasetne bombe i jurišni helikopteri apač, sa zemlje artiljerija oružanih snaga Albanije, a OVK je u borbu uveo oko 5.000 vojnika. Ovih 130 mladića i tek sedmorica njihovih starešina trebalo je biti i bukvalno pregaženo.
Ali, umesto pobede, i NATO i OVK je na ovom delu srpske zemlje shvatio šta znači ona stara Njegoševa „Boj ne bije svijetlo oružje, već srce u junaka“. Graničari 53 graničnog bataljona tadašnje Vojske Jugoslavije sprečili su kopnenu invaziju mada su u prva dva dana te ofanzive oko sebe gledali kako „nebo i zemlja gore“. Dodatni problem je predstavljala činjenica da su im presečeni kanali za dotok oružja i hrane, ali i novih vojnika. Prvih 24 sata to nije predstavljalo problem, ali ni sledećeg dana, 10. aprila, situacija nije ništa bolja.
– Tada jedino uspeva da se probije vod za intervenciju iz 53. graničnog bataljona pod komandom poručnika Predraga Leovca, koji je uspeo da se pod borbom probije iz pravca Morine do graničnog kamena C4, ali nije uspeo da se poveže sa vodnikom Avramovićem. Takođe su i snage iz 125. motorizovane brigade pokušale da dođu, levo iz pravca Škoze prema C4 i desno iz pravca Šabanovih livada prema Rasa Košares, ali nisu uspele. Zašto, ne znam – priča u jednom dahu potpukovnik Dragutin Dimčevski, ratni komandant odbrane Košara, a u to vreme zamenik komandata 53. graničnog bataljona.
On objašnjava da je najveći problem za uspešno komandovanje bio nedovoljan broj motorola i akumulatora.
– Zato smo morali da mnoge odluke donosimo samoinicijativno u cilju očuvanja ljudi i odbrane teritorije. Kada se grupa, koja je branila rejon kote Glava, poslednja povukla sa tih prvih položaja jer im je nestalo municije, pripadnici OVK su slavodobitno, kao da su pobedili i ispunili zadatak, tog 10. aprila oko 18.30 ušli u karaulu Košare. Nisu shvatali da je taj objekat bio napušten već prvog dana agresije, a da graničari ne samo što nisu pobegli, već su počeli da se utvrđuju na drugoj liniji odbrane granične međe.
Dimčevski kaže da je moral vojnika bio dobar čak i kad su se povukli na rezervne položaje!
– Istovremeno, svakog trenutka smo očekivali pojačanje 125. motorizovane brigade iz dubinskog obezbeđenja. Svesni smo da se protiv tako brojnog neprijatelja koji nas napada, bez pojačanje nećemo moći dugo da odupiremo. Ipak, junački smo se borili ta dva dana i jednu noć i ostali na svojim položajima. Naš zadatak je bio da zaustavimo taj prvi udar po svaku cenu i mi smo ga zaustavili – priča Dimčevski.
Hrabrost poručnika Leovca
Dragutin Dimčevski ističe da su svi poginuli na Košarama umrli kao pravi heroji i junaci Srbije. Među njima je i poručnik Predrag Leovac, koji se tog 9. aprila sa svojim vodom za intervencije nalazio na karauli Ćafa Prušit, a zatim dobio naređenje da stigne u rejon karaule Morina. Tamo je poručio borcima da se odmore zato što ih sutra očekuje težak zadatak. Međutim, iako umorni od napornog marša nisu mogli da spavaju. Sledećeg dana kreću ka Maja glavi, odnosno graničnom kamenu C4.
– Ujutru, 10. aprila, sa komandirom karaule Morina, Bratislavom Anđelkovićem i svojim vojnicima, krenuli su u dve grupe prema Maja glavi. Ubrzo su se sukobili sa teroristima i naneli im velike gubitke. U rejonu Maja glava prenoćili su i 11. aprila i u tom rejonu ponovo su imali borbe sa neprijateljem. Uveče se povlače u selo Batuša jer im je nestalo municije. Tu su prenoćili i 12. aprila ponovo se prebacili do granične linije na karauli Morina. Ujutru, 13. aprila, kreću ponovo u napad, da zauzmu položaje kod graničnog kamena C4, ali ne uspevaju jer jake snage terorista drže taj vis.
Povlače se na polazni položaj prema Morini, a 14. aprila ponovo kreću da zauzmu granični kamen C4, iako je bez artiljerije teško bilo ostvariti taj cilj. Poručnik Leovac kreće na izvršenje zadatka na čelu svog voda, u kome je bilo i dobrovoljaca. Prema kazivanju vojnika po ugovoru Zlatka Kostića, koji je uvek bio uz svog komandira, poručnik Leovac je skinuo nekoliko terorista, imao je na pušci optički nišan, ali je u toj neravnopravnoj borbi pogođen. Kostić ga ranjenog izvlači i oni još razgovaraju. Sve vreme bio je svestan dok su ga izvlačili, sanitetom su krenuli ka Đakovici, ali je u selu Ponoševac izdahnuo. Herojsko delo poručnika Leovca može da služi za primer. On je 1998. bio ranjen i na bolovanju, ali kad je počela agresija iako još nije bio izlečen vratio se u svoju jedinicu gde je hrabro poginuo braneći otadžbinu.
Pojačanja kasnila
Dragutin Dimčevski je tek kasnije saznao zbog čega je ta prva dva dana izostala pomoć ostalih jedinica.
– U vreme napada 9. aprila još su postojale borbene grupe 125. motorizovane brigade i one su bile u završnoj fazi preformiranja u formacijske jedinice i marša od Kosovske Mitrovice do Dečana. Imale su i druge zadatke na dubinskom obezbeđenju u akcijama protiv terorista, trpele su dejstvo avijacije po dubini, tako da su sve to bili razlozi zašto one nisu mogle da posednu graničnu liniju.
