Kada smo ga prvi put sreli, pre deceniju i po, Stefan Pendić (19), žitelj zabitog i potpuno napuštenog sela Đonlije na Goliji, imao je samo četiri godine, oskudevao je u svemu, a njegovi roditelji Vladan i Rada, koji su tada teškom mukom sakupljali novac za kupovinu krave, jedva su ga prehranjivali.
Apel urodio plodom
Nakon tekstova u „Vestima“ i apela dobrim ljudima da pomognu porodici Pendić, stigla je i prva pomoć siromašnom mališanu sa Golije i njegovim roditeljima, pomoć koja nikada nije prestajala i koja ih je pratila 15 godina, sve do ovih dana.
Osim povremenih donacija naših čitalaca sa raznih strana sveta, koje su porodici Pendić i te kako olakšavale život, Stefan je imao i stipendiju (poslednjih godina 370 dolara) našeg čitaoca i velikog dobrotvora O. V. iz Sidneja, početkom juna završio je Srednju tekstilno-kožarsku školu u Novom Pazaru i spletom srećnih okolnosti, a delimično i uz pomoć „Vesti“, odmah je našao posao, doduše ne u struci (želja mu je uvek bila da jednog dana postane modelar obuće), ali solidno plaćen i za početak siguran, sa mogućnošću daljeg usavršavanja i napredovanja.
Voli da radi
– Zaposlio sam se u jednoj ozbiljnoj fabrici nameštaja na periferiji Novog Pazara, još „živim“ od poslednje stipendije iz Sidneja, ali uskoro će prva plata, srećan sam što sam uspeo da završim školu i što sam odmah našao posao, biću zbrinut i pomoći ću mojim roditeljima. Ništa od ovoga ne bi bilo da uz mene i moju porodicu, u najtežim trenucima, nisu bili čitaoci „Vesti“ i dobrotvori iz dijaspore, najpre su nam kupili kravu, potom šporet, televizor i nekoliko ležajeva, meni radni sto, laptop i mobilni telefon, roditeljima brašno i lekove – priča ovaj sada golobradi mladić sa Golije i dodaje:
– Najviše na molbe i insistiranje „Vesti“ i humanitarca Hida Muratovića, ponovo je otvorena davno zatvorena škola u susednom selu Pope, bio sam jedini đak, četiri godine zbog mene je svakodnevno iz Novog Pazara dolazio učitelj, čim sam završio četvrti razred škola je ponovo zatvorena, jer više nije bilo dece, „Vesti“ i dobri ljudi bili su uz mene i moju porodicu i naredne četiri godine kada je svakodnevno, po kiši, snegu i blatu, valjalo satima pešačiti do osmorazredne škole u selu Šaronje, ne bih to izdržao da u međuvremenu nije stigla i stipendija dobrotvora O. V. iz Sidneja, on mi je omogućio da se toplo obučem i obujem, a mojim roditeljima da me prehrane i školuju – ističe Stefan i dodaje:
– Stipendija iz Sidneja omogućila mi je i da iznajmim stan u Novom Pazaru i završim srednju školu, da nije bilo „Vesti“ i dobrotvora O. V. ne bih mogao da se školujem, bio bih sa roditeljima u selu i, kao i oni, borio bih se za goli opstanak. Nikada neću zaboraviti svu pažnju i dobrotu koju sam svih ovih godina imao, ne postoje reči kojima bih se najbolje zahvalio dobrotvoru O. V, nikada ga neću zaboraviti, i uvek ću mu do neba biti zahvalan, Bog neka ga čuva i sreća prati na svakom koraku – dodaje Stefan.
Prvi posao
– Neće više biti stipendije, ali biće Stefanove plate, zajedno smo ga izveli na pravi put, sada je svoj čovek, hvala „Vestima“, Hidu Muratoviću, hvala svim dobrim ljudima na svakoj pomoći, a posebno velikom čoveku O. V. iz Australije, nadam se da će doći dan kada će i moj Stefan, makar i simbolično, moći da pomogne drugim ljudima u nevolji, nadam se da nas dobrotvori neće zaboraviti, nedavno nam je uginula krava, jedina koju smo imali, i dalje na Goliji nema nikakvog posla i živimo vrlo teško, i da će nam pristići po neka donacija za brašno i lekove – ističe Stefanova majka Rada.
Podrška Katarini
Na predlog ‘Vesti“, dobrotvor O. V, koji godinama stipendira i nekoliko siromašnih đaka sa Kosova i Metohije, odlučio je da „Stefanovu stipendiju“ preuzme Katarina Sinadinović, siromašna učenica trećeg razreda osnovne škole u Zubinom Potoku. Pre tri godine Katarina je izgubila oca, sa nezaposlenom majkom Aleksandrom i bratom Lazarom, takođe osnovcem, živi teško i u podstanarskoj sobici, čitaoci „Vesti“ i opština Zubin Potok grade im kuću. Stipendija će im olakšati život i deci omogućiti da se školuju.
