Srpska škola „Sveti Sava“, koja deluje pri hramu Vaskrsenja Hristovog na Tempelhofu u Berlinu, prigodno je obeležila kraj školske godine Vidovdanskom priredbom u svečanoj sali gde se nastava i održava. Učiteljica Ana Kojadinović i veroučitelj đakon Predrag Janković uspešno kod dece podstiču i razvijaju interes i ljubav prema srpskoj istoriji, kulturi, pravoslavnoj etici i srpskoj ćirilici.
Posle nedeljne liturgije, učenici su se pričestili, a starešina ovog hrama, protojerej stavrofor Dragan Sekulić je u besedi naveo da će tradicionalni Vidovdanski recital, a deca dobiti zaslužena školska svedočanstva.
– Kroz našu istoriju prošli smo kroz mnoge golgote, i veoma je važno da se toga uvek sećamo. Na Vidovdan pominjemo našu mukotrpnu istoriju i sećamo se naših predaka. I u ovo vreme imamo jednu golgotu, koja je takoreći stalna, na Kosovu i Metohiji. Naša braća i sestre su tamo u neprestanoj golgoti i neprestanom stradanju. Oni žive u getu, a to nije nimalo lako. Ako istrajemo u molitvama, kao što su istrajavali naši preci, daće Bog da se reši i to stanje – naglasio je Sekulić.
Priredbi su prisustvovali svi roditelji i drugi zainteresovani, radoznali da čuju dečju interpretaciju segmenata naše narodne epike, i oduševljeni njihovim znanjem i poštovanjem dela srpskih srednjovekovnih velikana. To nisu samo napamet naučeni stihovi, već emotivno podsećanje na vitezove, cara Lazara i Miloša Obilića, na velike mislioce i prosvetitelje, kakav je bio Sveti Sava, koji su zauzeli trajno mesto u dečjim dušama i glavicama. Veliki doprinos tome, dobrovoljnim radom, dali su veroučitelj đakon Predrag Janković i učiteljica Ana Kojadinović, doktorant na Institutu za slavistiku Humboltovog univerziteta,, majka četvoro dece, od kojih dvoje, Ognjenka i Vukoman takođe pohađaju ovu školu, a blizanci Nikodin i Vidna su tek prohodali. Na priredbi se čulo mnogo pažljivo odabranih stihova i pouka iz naše narodne poezije, a otpevana je i himna Srbije.
Kad su deca dobila svedočanstva, roditelji su učiteljici i učitelju uručili prigodne poklone, a Srpska škola „Sveti Sava“ nastavlja sa radom u septembru, a svi roditelji sa decom pozvani su da dođu i upoznaju se sa školom i učiteljima.
Posle priredbe, druženje uz domaća jela i pića nastavljeno je u prelepoj porti hrama Vaskrsenja Hristovog. U ovom prirodnom ambijentu može se naći za svakog ponešto, od trambolina i ljuljaški za decu, do klupa i stolova za kojima stariji razgovaraju na razne teme i uspomene, pa se može nazvati prava srpska oaza u milionskom Berlinu. U porti smo sreli Nikolinu i Taru Knežević, koje mama Ivana Milenković redovno dovodi na nastavu srpske škole. Ivana kaže da je priredba bila divna.
– Učiteljica Ana i veroučitelj Peđa izuzetno se zalažu za našu decu. Za priredbu smo vežbale zajedno sve tri, svaki dan, kao i uvek kad nešto treba da pripreme za školu. Inače, kod kuće pričamo samo srpski. Za stariju ćerku nije bio problem da nauči naš jezik jer je tek sa pet godina krenula u vrtić. Mlađa je krenula ranije, pa je kod nje to malo problemčić. Nikolina je sada završila prvi razred, a Tara ide u vrtić. Obe su rođene u Berlinu. Mnogo mi je važno da kući pričamo srpski i da devojčice znaju da pričaju jezikom predaka. One idu i na folklor u KUD Zlatni opanak. U srpskoj školi Sveti Sava i na folkloru imaju dosta mogućnosti da se druže sa našom decom. Nađe se malo vremena da se i mi družimo sa odraslim našim ljudima. Već osam godina sam u Berlinu, a došla sam iz Aranđelovca.
Deca u prvom planu
O tome da li majke sa malom decom treba da rade, Ivana Milenković ima više nego jasan stav:
– Najbitnija su deca, da ih izvedem na pravi put, a ima vremena kada ću brinuti i o sebi. Dok su deca bila manja, češće smo nalazili vremena da odemo u Srbiju i Republiku Srpsku. A od kako je Nikolina krenula u školu, moramo da se orijentišemo na to kad ona ima raspust, da u to vreme isplaniramo odlazak u zavičaj, koliko nam dozvoljava vreme.
Nikolinin i Tarin tata Zlatko Knežević rođen je u Berlinu, njegovi roditelji su iz Ribnika kod Ključa, iz Republike Srpske, a imaju kuću i kod Pančeva. On u šali dodaje:
– Neko mora i da radi. Eto, ja sam zaposlen kao inženjer u razvoju opreme za vatrogasce. U Berlinu sam završio škole, a onda i fakultet.
Uživali i odrasli
Iz porodice Kojadinović, već su dvoje učenika u srpskoj školi, Ignjat i Irina, a škola ne treba da brine za budućnost, jer će joj se za neku godinu priključiti i njihova mlađa sestra Milica, kada za to bude stasala. Mama Ivana Kojadinović kaže da je priredba bila odlična, da su se deca baš potrudila.
– Bilo je i veoma emotivno. Prijalo je svima, deci i odraslima. Učestvovalo je dvoje naše dece. Irina, koja ide u četvrti razred i Ignjat, koji je prvak i u srpskoj i u nemačkoj školi. Oboje su rođeni u Srbiji i kod kuće pričamo samo srpski. Došli smo kad je Irina imala pet, a Ignjat godinu i po dana. Tako su oboje prvo propričali srpski, a posle su naučili nemački. Evo već smo šestu godinu u Berlinu. Oboje roditelja smo iz Užica, ali smo živeli u Beogradu. I suprug Novica i ja radimo u softverskim kompanijama. Trudimo se da provodimo vreme sa ostalim našim ljudima, koliko nam obaveze dozvoljavaju, nastojimo da održavamo tu našu zajednicu, da bi se naša deca međusobno viđala. U Srbiju odemo bar jedanput godišnje. Vreme najviše provodimo u Užicu, Beogradu i u Crnoj Gori.
Emilija voli domovinu
Emilija Nikodić je završila prvi razred u Srpskoj školi „Sveti Sava“, ali je na priredbi bila na visini zadatka. Puna utisaka, brzo nam je izgovorila:
– Na priredbi sam pevala pesmu „Domovina se brani lepotom“. Latinicu znam, ali ćirilicu još učim, jer tek godinu dana idem u Srpsku školu. Volim kad odemo u Boljevac, gde se puno igram s našom decom.
Njen tata, Nemanja Nikodić nam kaže da je rođena u Srbiji i da ima sedam godina.
– Ovo joj je prva godina u Srpskoj školi, i upravo je završila prvi razred. Sin Ilija ima tek dve godine i rođen je ovde. Treća nam je godina kako smo u Berlinu, a došli smo iz Boljevca. To je jedan lep grad, smešten odmah ispod čuvenog Rtnja. Ja radim kao vozač u kurirskoj službi, brza pošta, a u Boljevcu sam se bavio sličnim poslom, vozio sam svoj putnički kombi. Došli smo ovde, jer je moja baba Ružica Vigan u Berlinu već godinama. Imamo dosta kontakata i uglavnom se družimo sa našim ljudima, kao i ovde u crkvi. Ćerka ide u drugi razred nemačke škole, a supruga Marinela mnogo vremena posvećuje Iliji. U zavičaj odemo kad god nam se ukaže prilika, uglavnom dva puta godišnje, u vreme odmora.
