Malo je filmova sa ovih prostora koji su ostavili tako dubok trag kao „Ko to tamo peva“. Još je manje numera koje su se toliko snažno odvojile od filmskog okvira i postale deo kolektivnog pamćenja. Pesma „Za Beograd“, poznata i kao „Sviće zora“, ima upravo takav status.
Muziku Vojislava Vokija Kostića iz 1980. godine oživela su dvojica muzičara – Miodrag Mića Kostić i njegov rođak Nenad. Kroz priču o grupi putnika koja dotrajalim autobusom putuje ka prestonici uoči drugog svetskog rata, njih dvojica su bez glumačkog poziva i imena u scenariju, postali simboli sudbine običnog čoveka. Taj jedini izlazak pred kameru, gde su ostali upisani samo kao stariji i mlađi muzikant, osigurao im je trajno mesto u istoriji kinematografije.
Bez jasnog plana, tadašnji harmonikaš sa romskih veselja Mića Kostić, zakoračio je u istoriju na sasvim neočekivanom mestu. Sudbonosni preokret odigrao se tokom vojne vežbe 1980. godine, kada je na nagovor saborca improvizovao koncert za vojsku. Nastup usred livade, pred kompletnim sastavom jedinice, nepogrešivo je privukao pažnju reditelja Slobodana Šijana, koji je u tom trenutku takođe nosio vojničku uniformu.
Povratak svakodnevici prekinuo je potpuno neočekivani poziv za filmsko snimanje, koji je Kostiću u prvi mah zvučao besmisleno. Presudili su insistiranje produkcije, primamljiv honorar i lično interesovanje Slobodana Šijana. Zadatak je podrazumevao i pronalaženje dečaka za partnera na ekranu, pa je Mića u projekat uključio jedanaestogodišnjeg bratanca Nenada. Gotovo slučajan potez rezultirao je kadrovima koji su postali trajni simboli domaćeg filma.
Pogled redakcije portala Vesti Online
Decenijama kasnije, dok se smenjuju generacije, ovi kadrovi ne gube na snazi. Svako novo emitovanje filma budi istu, iskrenu emociju i kod onih koji su ga gledali u bioskopu i kod dece koja ga tek otkrivaju. Pesma i likovi ostali su bliski običnom čoveku, a dok gledamo Miću i Nenada ne vidimo samo glumce, već delić sopstvene duše koji uvek iznova prepoznajemo.
Piše: Stefan Bogdanović
