Znate l’ priču o Vasi Ladačkom? I ja sam je tek onomad čuo…
Đorđe Balašević je ovu pesmu ispričao uz jednu staru tamburicu koja se pretvorila u životno ogledalo svih nas. Vasa Ladački nije samo lik iz pesme – on je sudbina koju mnogi, makar na tren, prepoznaju u sebi.
Vasa je stajao na tom istom mestu na kom smo svi mi nekad stali.
Pred njim su bile dve staze: jedna emotivno ispunjena, sa devojkom lepom, al sirotom koju je istinski voleo – i druga, tužna i nesrećna, ali materijalno sigurna, sa svim onim što je čovek tih vremena mogao da poželi: konje vrane po livadi razigrane, sat sa zlatnim lancem i salašem, njive plodne i vinograde blagorodne.
Vasa je pobegao od bede i odabrao drugu stazu. Nije bio zao. Bio je samo čovek koji je poverovao da ljubav može proći. Da može da uzme korist, a srce nekako potisne. Ali život ne radi tako. Kad voleš jednom u životu, sad bogatu il’ sirotu to ne bira pamet, nego srce.
To je izbor pred kojim svako od nas nekad stane. Nema sredine, to je jedna odluka – i ceo život noseći kajanje za onim što nisi izabrao, da li to bilo pamet ili srce.
Vasa je nažalost platio punu cenu.
„Sve je im’o, ništa im’o nije.
Džaba bilo konja vranih, po livadi razigranih
Džaba bilo sata i salaša…
Džaba bilo njiva plodnih, vinograda blagorodnih,
Džaba bilo karuca, čilaša…
Kada nisam s’ onom koju volem“
Na kraju shvatiš da Vasa nije bio nikakva „čudna sorta“.
On je bio sasvim običan čovek. Kao ti, kao ja. Kao svi mi koji smo nekad stali na toj životnoj raskrsnici.
Piše: Stefan Bogdanović
