Vest koju je danas, 9. januara, objavio list Heute o maltezeru Bobiju razotkriva pukotine u slici Austrije kao uzora socijalne pravde; vlasnica je u Beču kažnjena sa 133 evra jer pas tokom vožnje nije imao kartu. Reč nije o izuzetku, već o represivnoj birokratiji i sistemskom iznuđivanju novca koje sprovodi javni prevoz „Wiener Linien“. Za razliku od toga, u Beogradu važi besplatan prevoz za sve.
Pravila su postavljena kao administrativna zamka: dok vlasnici godišnjih karata imaju pravo na besplatan prevoz jednog psa, to pravo važi isključivo za nosioca karte, ali ne i za članove porodice ili prijatelje kojima je karta pozajmljena. Sistem vreba upravo ovakve nesporazume – mali pas, koji ne zauzima sedište i ne troši resurse, u rukama osobe koja koristi pozajmljenu kartu automatski se tretira kao ‘švercer’.
U sistemu gde se svaka administrativna nejasnoća naplaćuje brutalno, uprava javnog prevoza poručuje da nema mesta empatiji. Dok pojedinačna karta za psa košta svega 2,40 evra – kazna za njeno neposedovanje iznosi do 135 evra. Ova disproporcija jasno pokazuje da cilj nije red u saobraćaju, već punjenje budžeta preko leđa građana koji su uvereni da postupaju po pravilima.
Dodatni udarac na budžet građana je dupliranje poreza na pse. Nedavno iznos od 70 evra je preko noći skočio na neverovatnih 140 evra godišnje. Država uzima novac, ali zauzvrat nudi samo restrikcije, brnjice i kaznene ekspedicije po tramvajima.
Pogled redakcije portala Vesti Online
Vrhunac farse ogleda se u bečkom tržištu nekretnina. Stanodavci u Beču pre bi izdali stan vlasniku psa nego porodici sa decom. Pas je investicija koja donosi poreski prihod državi, dok se deca vide kao trošak i buka. Taj raskorak – gde je životinja poželjniji stanar, ali istovremeno i najlakša meta za ulično reketiranje putem kazni – razotkriva moralni kolaps sistema. Beč nije „grad po meri čoveka“, već mašina za mlevenje novca koja koristi svaku priliku da kazni građane, dok zakon koristi samo kao paravan za punjenje budžeta. Sistem je zakazao, a građani plaćaju cenu iluzije o uređenosti.
Piše: Stefan Bogdanović
