Ljubiši Ćiriću iz Braunšvajga, uspešnom poslovnom čoveku i poznatom društvenom radniku, mnogo je toga u životu pošlo za rukom, ali 70. rođendan i pola veka života u Nemačkoj ovih dana neće moći da proslavi onako kako je to pre korone planirao. Međutim, on se zbog toga ne uzrujava.
– Mislim da će nauka koronu ipak brzo da pobedi i da ću s prijateljima i porodicom jubilej moći da proslavim na isti način kao onda kad smo slavili moj 60. rođendan i 40 godina života u Nemačkoj. To znači veliko društvo, bogata trpeza i naše lepe pesme i igre iz rodnog kraja – kaže slavljenik kojem ograničavanje bliskog susreta s unucima koji stanuju na spratu njihove kuće, teže pada nego odgađanje proslave jubileja.
Do tada, dodaje, poštuje „pravila korone“ koja se isprečila pred ceo svet.
– Disciplina red i rad moraju da se znaju i poštuju. To sam još na početku života naučio od svog deda Laze – ističe Ljubiša dok počinje da nam kazuje svoju životnu priču u kojoj kao centralnu figuru ističe osobu koja ga odgojila iako nisu bili u krvnom srodstvu.
Odrastanje bez roditelja
A njegov život „kako piše u papirima“, počeo je u selu Šljivik kod Bele Palanke pre 70 godina, a nastavljen u selu Ribari kod Šapca. Pre 50 godina Ljubiša je posle odsluženja vojnog roka stigao u gradić Volfenbitel kod Braunšvajga u Nemačkoj, gde i danas živi kao uspešan poslovni i porodični čovek. Brojne godine kao završeni TV mehaničar proveo u Telefunkenu, Bošu i Simensu, a danas iako bi trebalo da bude penzioner, on vodi firmu koja se bavi turizmom i trgovinom nekretninama u čemu mu pomaže i supruga Božica.
Takav uspeh čoveka koji je u prvoj godini života ostao bez oca i koji će kasnije odrastati u pravom porodičnom vrtlogu zaista je neobičan i vredan pažnje, pa ga zato svi i cene, a sin Dean vlasnik firme za proizvodnju trodimenzionalnih štampača i ćerka Tanja advokat, svojim ocem se ponose.
Ljubiša ističe da je njegov život prava spletka čudnih i teških okolnosti.
– Uveren sam da bi sve išlo puno lakše da moj otac nije umro kada sam imao samo šest meseci. Moji roditelji su imali sličnu sudbinu. Oboje su i majka Dara i otac Đorđe odrasli kao siročad koje su usvojili Bona i Lazar koji nisu imali svoje dece. Kad je moj otac umro, deda i baba razočarani, iz Šljivika kod Bele Palanke preselili su se daleku u Mačvu, u selo Ribari. Majka se kao mlada udovica udala i odselila u Bor, a ja sam ostao kod bake Bone i deda Laze. Kad je baka umrla deda se ponovo oženio, a u međuvremenu su se majka i očuh, koji su već imali dvoje dece, iz Bora doselili u susedno selo u Mačvi. Moja nova baka je smatrala da bi trebalo da se preselim kod njih, kad su već blizu. Deda me jako voleo, ali je podlegao bakinim pritiscima i ja sam se zaista preselio kod majke i očuha. Očuh prema meni nije bio dobar, ali me „prigrlio“ zbog tri hektara plodne obradive zemlje koju sam nasledio od oca. Nije bilo lako, ali sam ipak uspeo da završim osnovnu i upišem elektrotehničku školu u Šapcu – seća se Ljubiša ranog detinjstva.
Očevina za školovanje
Novca za školovanje nije bilo, pa su očuh i majka prodali dva hektara njegove očevine.
– Nisam želeo da se rastajem od očevine, ali sam pod pritiskom morao da popustim. Pristao sam i zbog toga što mi je deda Laza obećao, da će mi ako završim školu u nasledstvo ostaviti celo svoje imanje. Deda je bio divan čovek. Toliko je želeo da završim školu. Od njega sam nasledio ne samo imanje već i mnoge savete kojih sam se celog života držao. Deda se od druge žene razveo, a onda je mene uzeo nazad. Ja sam se o njemu kasnije, kad je ostario, brinuo kao o roditelju, a on mi je formalnim ugovorom o izdržavanju zaista ostavio celo imanje. Danas na tom imanju imam vikdendicu u koju često idemo na odmor. Tamo su rado išla i moja deca, a mene na tom imanju sve podseća na mog dobrog dedu – priča Ljubiša koji i svoj 70. rođendan proslavlja u mislima s deda Lazom, čije savete je celog života prenosio i svojoj deci.
To potvrđuje i njegov sin Dean.
– Tata nas je učio da je znanje uvek ispred materijalnih vrednosti. Često je govorio da čovek sve što ima može da izgubi, ali ono što zna niko ne može da mu otme. On je uvek orijentisan na rešenje. Voleo je tehniku i inovacije, a kao primer uvek je navodio Teslu. Iako nikada nije učio programiranje, u firmi Boš u kojoj je radio, programirao je softvere, a napisao je i automatske pocese za analizu pokvarenih delova elektrotehnike. I mene je od malena učio da se bavim tehnikom. Gledao sam mu preko ramena kako popravlja televizore. Njegove jačine su iskustvo, inovativnost i kreativnost, a istovremeno voli društveni život muziku i sport. Voli da igra, uvek je pozitivan i nasmejan. Tata i mama uvek su nas vodili na sport i muziku, ali škola nije smela da trpi. Meni je još pre škole kupio kompjuter i harmoniku. Uvek nas je učio da svoje volimo, a tuđe poštujemo – kaže o svome tati Dean, koji se tako zvanično zove jer je nemački matičar izostavio slovo „j“.
Čuva klub
U dva navrata Ljubiša je bio predsednik kluba Sloboda u Braunšvajgu i još ga „čuva“ jer ne dozvoljava vlastima da ga brišu iz registra. On je i danas predsednik, iako klub već dugo nema prostorije i ne radi ništa.
– Ljubiša je formirao i folklornu grupu Srpske ruže koja je uvek nastupala u klubovima i na gradskoj proslavi Braunšvajg internacional koju je svake prve subote u junu, kao smotru strane kulture ,organizovao grad. Narod se nekuda razišao, ali Ljubiša se i sada trudi da obnovi rad kluba i folklorne grupe. Ako počne rado ću ga podržati – kaže Savo Pejović, pesnik i u više mandata predsednik Slobode, a podršku obećava i Petronije Anđelković, Folksvagenov inženjer iz Volfsburga.
Ručak na dva nivoa
– Ja s porodicom, suprugom i dvoje dece stanujem na spratu, a tata i mama u prizemlju naše kuće. Letos dok je bilo toplo, iako je korona, dogovorimo se pa „ručamo zajedno“ – mi na balkonu, oni u dvorištu – priča Dean.
Tata je primer
– Veoma sam ponosan na svog oca. On je čovek koji pokazuje do čega mogu da dovedu volja, hrabrost i istrajnost. Od malog dečaka koji je kao beba izgubio oca i koji je rano ostao sam, do uspešnog preduzetnika i uticajne ličnosti u regionalnom i kulturnom okruženju – reči su Ljubišinog sina Deana, vlasnika firme Fabmaker, koja proizvodi trodimenzionalne štampače koje je sam prilagodio za škole i fakultete, o čemu su „Vesti“ ranije pisale.
