Kada je u Srbiji rođen turizam? Ako bismo verovali starim zapisima, tačan datum bio bi 26. jun 1844. godine. Toga dana beogradske vlasti donose „Publikaciju“ kojom se zabranjuje kupanje na Savi i Dunavu „bez gaća“, odnosno bez kostima. Sve posle te uredbe od pristojnog kupaćeg do ideje da se na reku ide radi odmora, zdravlja i razonode, predstavlja početak naše „istorije letovanja“.
Evropa je u to vreme već razvijala čitavu kupališnu industriju. Na obalama Lamanša i Severnog mora dame su u vodu ulazile iz zatvorenih kabina na točkovima, da ih slučajni prolaznik ne vidi ni u jednom naboru kostima. Kod nas su, međutim, kupači i dalje birali vrbake i šljunkare, a ne uređene plaže.
U tu sliku ulazi izvesni Karlo Karlovanski. Preduzimljivi trgovac, nesuđeni industrijalac, posle neuspešne „prve fabrike sira“ u Beogradu seli se u Austriju, da bi se 1847. godine vratio podno Kalemegdana sa novom idejom otvara „Prvo srpsko kupalište i plivalište“ na Dunavu. Dovodi učitelja plivanja iz Beča, meri temperaturu vazduha i vode, piše beleške – danas bismo rekli, pravi mali turistički projekat sa meteorološkom stanicom.
Da kupanje nije samo hir bogatih, tvrdio je i Đura Daničić u jednoj raspravi o kulturi pozorište je, govorio je, zabava za dokone i imućne, a plivalište je „od potrebe i od koristi i za zabavu svakome čoveku“. Ipak, Karlovanski na kraju zatvara kupalište, jer gubici su bili veći od zarade.
Novi talas entuzijazma stiže 1853. godine kada Kosta Lepojević i Dimitrije Danić otvaraju na Savi „kupatilo po najnovijem kroju“, sa bazenom za decu i kabinama za odrasle. Ni oni ne dočekuju jesen – Beograđani su i dalje radije besplatno rizikovali u virovima nego da plate ulaz na uređeno kupalište.
Pogled redakcije portala Vesti Online
Iako su prvi beogradski preduzetnici na kupalištima poslovno gubili, ostavili su nešto mnogo važnije, naviku da se Srbija otvara prema vodi, putovanjima i uživanju. Od tih kabina na točkovima i kupatila „po najnovijem kroju“ do današnjih banja, spa-centara i rečnih šetališta, proteže se ista nit tvrdoglavi, pomalo romantični pokušaj da se živi bolje i lepše. U toj upornosti leži pravi temelj srpskog turizma i razlog da se ova priča čita sa osmehom, a ne sa setom.
Piše: Nina Stojanović
