Zapadni obronci Anda – visina koja zateže pluća, a pod nogom se osipa kamen i šljunak. Ispod vetra koji nosi so sa jezera Titikake, izranja Palaspata, hram izgubljenog naroda Tivanaku. Na visoravni od 125 sa 145 metara, 15 kvadratnih prostornih celina zatvara pravougaono dvorište u ravnim linijama , stroge geometrije. Istraživači sa Univerziteta u Pensilvaniji i bolivijskim partnerima prvo su ga uočili iz vazduha, a potom i na tlu, jer je usled vremenskih prilika isplivao iz zemlje.
Blokovi, neki teži od sto tona, svedoče o organizovanom radu i znanju. Ovo nije bio samo zid, već red, kalendar i obred u kamenu. Ulaz je poravnat sa suncem, dvorište je blago uvučeno da naglasi kretanje učesnika. Po površinskim nalazima keramike i rasporedu odaja, ovde su stizali karavani lama, trgovalo se i sklapali su se dogovori. Mreža Tivanakua povezivala je jetero Titikaku sa sistemom za navodnjavanje i istočnim dolinama, a odjeci monumentalne arhitekture iz jezgra vidi se i na Palaspati.
Oko 1000. godine dolazi do sloma. Klimatske promene, suša i prekidi trgovačkih pravaca ruše poredak. Mesto zamukne i ostaje ruševina sve do 15. veka, kada dolaze Inke. Simboli ostaju bez tumača, ali geometrija i disciplina gradnje i dalje govore o narodu koji je umeo da vodi vodu, hrani ljude i pretvara kamen u domove.
Pogled redakcije portala Vesti Online
Dok čitamo o Palaspati, setimo se sopstvenih nalazišta, rimskih bedema, srednjovekovnih tvrđava i napuštenih industrijskih krugova. Lekcija je jednostavna propada ono što se ne čuva i ne razume. Moramo da pamtimo i čuvamo kako ne bi nestalo bez traga, a umesto nas došle generacije ljudi koje ne shvataju nas i one koji su živeli pre nas.
Piše: Nina Stojanović
