U hramu Svetoga Save u Hanoveru u nedelju je Savindan, za razliku od prošle godine, proslavljen sa đacima, koji su iz opreza prema koroni u hram došli tek posle završetka liturgije. Liturgiju je služio prota namesnik Aleksadar Perković sa čtecima Volgangom Volfom i Branislavom Kapetanovićem. Za pevnicom je pojao Lazar Radujković, a hor „Sveti Simeon Mirotočivi“ je zbog zahtevanog odstojanja mesto zauzeo na galeriji.
Prota Perković je u besedi na zanimljiv način, postavljajući pitanje šta kod Svetoga Save da istakne, ispričao zanimljivu i uzbudljivu biografiju princa Rastka Nemanjića, najmlađeg sina velikog župana Stefana, koji je umesto da upravlja Zahumljem otišao na Svetu Goru, gde se u ruskom manastiru zamonašio. Bila je to zanimljiva priča o čoveku koji je u srednjem veku (1175 -1236) podizao manastire, škole i bolnice, mirio posvađanu braću, a onda 1192. otišao u manastir da se sav posveti Bogu.
– Sve što danas imamo možemo da zahvalimo Svetom Savi. Izborio se za autokefalnost srpske crkve, postao njen prvi arhiepiskop, a kad su ga se neprijatelji i mrtvog uplašili, njegove kosti su iz manastira Mileševa doneli u Beograd, i na Vračaru ih spalili. Na tom mestu nikao je najlepši srpski hram, a jedna iskra pepela pala je i ovde, pa je tako nikao i ovaj hram u kojem se danas molimo. Ne samo da plamen Svetosavlja nisu ugasili već su ga čak rasplamsali. Svetosavlje je večno i nikada se neće ugasiti – nadahnuto je govorio sveštenik Perković.
Posle njegove besede su nastupili đaci.
Svaki Srbin danas peva: „Uskliknimo s ljubavlju, a njegova pesma leti u nebesa Svetome Savi“, potvrdila je stihovima učenica petog razreda Elena Pavlović, koja je posle najave učiteljice Jelene Srbinovski prva stala pred mikrofon.
A da je tako kako Elena kaže pokazali su svi prisutni đaci koji su u horu, himnom zanosno uskliknuli svetitelju Savi, a zatim su u njegovu čast recitovali predškolarac Leon Babić i Magdalena Dević, učenica drugog razreda. Tadija Antić, učenik drugog razreda, Svetome Savi je posvetio „Pesmu i zavet“, a Mila Srbinovski iz četvrtog , izrecitovala je „Srpkinjicu“ pesnika Vojislava Ilića.
Učesnici programa, učenici sedmog i osmog razreda Luka Majstorović, Milica Dević i Lenka Srbinovski malom scenom „Ko udara tako pozno“, verno i emocionalno umetnički su dočarali dolazak princa u manastir na Svetoj Gori.
Program koji su pripremile i vodile učiteljice Jelena Srbinovski, Nataša Macanović i Marijana Janevska bio je ustvari mini-kopija onih programa koji su održavani pre korone, ali se bez preteriivanja može reći da su deca ispunila srca svima u istoj meri kao da je program bio „veliki“.
Sveštenik je izrazio nadu da ćemo Svetoga Savu iduće godine slaviti u još boljim uslovima, a narod je, iako pod maskama, ipak bio praznički raspoložen.
Posle programa deci su podeljene knjige („Deklamator“ i „Čudesna prijateljstva“) i paketići sa slatkišima. Donator je između ostalih bila i dr Mirjana Andrejević Kri, predsednica humanitarne organizacije Prohuman.
Vuk doveo ekipu
Vuk Vuksanović u hram je stigao sa suprugom Kristinom, ćerkicom Mašom i grupom prijatelja za koje je rekao da su svi vaterpolisti i da svi slave Svetog Savu.
– U stvari nama je važno da se družimo i da se podsetimo na našeg svetitelja koga Srbi širom sveta slave – rekao je za „Vesti“ Vuk, uspešni i u Hanoveru popularni vaterpolo trener podmlatka Donje Saksonije i Nemačke.
Važno je da imamo hram
– Sveti Sava za sve Srbe puno znači, a naročito nama u inostranstvu. Moje dve ćerkice, Emilija i Jelena dolaze ovde u hram u predškolsku grupu, što znači da će već pre škole naučiti pismo i običaje, i tako će na vreme saznati gde pripadaju – kaže Ranko Zekić, poreklom iz Zvornika, a njegovo mišljenje dele i Beograđanin Ninoslav Grbić i Vojvođanin Dragan Majstorović, čija deca su đaci i učesnici programa.
Mali jesu, ali znaju
Marija i Saša Babić, roditelji petogodišnjeg sina Leona i ćerkice Julije koja je navršila tek 14 meseci, s decom su posle podele slatkiša sve „detaljno pregledali“, jer su mališani hteli da pokažu šta su dobili. Leon je čak i recitovao.
– Jesu oni mali, ali znaju. Šta god pre počnu da uče, bolje će da nauče – kažu Marija i Saša.
