U buci modernog sveta, gde su tempo i površnost mera uspeha, priča o Svetom Antoniju Velikom zvuči davno, a ipak je iznenađujuće aktuelna. Ovog svetitelja, koga proslavljamo sutra 30. januara, pamtimo kao oca monaštva, pustinjaka koji je otišao u duboku tišinu egipatske pustinje. Iza vekova i legendi, krije se univerzalna poruka o borbi sa unutrašnjim demonima i potrazi za istinskim mirom, relevantna za svakog ko danas traži smisao.
Rođen u Egiptu krajem trećeg veka, Antonije je kao mladić čuo jevanđeljsku pouku: „Idi prodaj sve što imaš i podaj siromasima, pa hajde za mnom.“ Tu pouku shvatio je doslovno. Odričući se bogatstva i udobnog života, povukao se u pustinju. Njegov izbor nije bio beg od sveta, već hrabar korak ka susretu sa sobom i Bogom, u radikalnoj samoći.
U pustinji, Antonije se nije borio samo sa gladi i žeđu. Njegova najveća borba bila je duhovna. Njegova iskušenja nisu bile tek fizičke nedaće, već demonske sile, od uznemirujućih misli i sumnji, do sablazni. Te borbe su metafora za unutrašnje bitke koje i mi danas vodimo sa očajanjem, gordosti, pohlepom, sumnjom u smisao. On je kao i savremeni čovek, tražio jasnoću uma i čistoću srca, ali intenzivnije.
Antonijeva pobeda nad tim „demonima“ nije ležala u njihovom potiskivanju, već u spoznaji njihovog izvora i uz molitvu, post i sticanju unutrašnje slobode. Shvatio je da je prava arena ljudsko srce. Njegova mudrost, proistekla iz žive vere, učila je da izvor svih problema leži u nama samima i da se pravi mir nalazi u pokajanju, smirenju i neprekidnom oprezu nad sopstvenim mislima. Kontrolišući svoje misli, imaćemo vlast i nad svojim delima.
Pogled redakcije portala Vesti Online
Priča o Svetom Antoniju Velikom je više od anegdote. Njegova pustinja je danas naša preopterećena svakodnevica, naši ekrani, naša neprekidna povezanost. Njegova borba je naša borba za očuvanje unutrašnjeg mira i sabranosti u svetu koji teži da nas raseje. On nas uči da je prava snaga u unutrašnjoj disciplini, da je istinska sloboda u vladanju sobom, i da put ka Bogu počinje u tišini sopstvenog srca.
Piše: Petar Nikolajev
