Glumica Vesna Stanković ponovo je gostovala u Berlinu, sa predstavom „Lina od kamena tvrđa“ koju je igrala u svečanoj sali Crkve Svetog Save na Vedingu. Oko njenog drugog gostovanja posle prošlogodišnjeg izvođenja monodrame „Milunka“, posebno su se angažovali protojerej stavrofor Radomir Kolundžić i Marija Aleksić, nastavnica srpske dopunske škole.
Posle predstave i dugog aplauza, Vesna se obratila prisutnima i apelovala na njih, da ne zaborave roditelje ako su ostali u zavičaju, da im se što češće javljaju i kada imaju i kada nemaju povoda za to, jer njima to mnogo znači.
Po završenoj predstavi, bilo je vremena za druženje i ćaskanje, koje gotovo niko od prisutnih nije želeo da propusti. Svi su želeli da se fotografišu sa gošćom iz Beograda i razmene sa njom nekoliko rečenica, a ona je uz osmeh rado izlazila u susret zemljacima.
– Publika u Berlinu je zaista divna. To je jedna takva emocija koju osećam, i koja se preliva sa mene na njih i sa njih na mene. Oni su to gledali bez daha. Samo kad vidim da šmrcaju, brišu oči, pa i muškarci koji sklanjaju pogled da se ne bi zaplakali. Muška suza je i dragocenija, jer se žene zaplaču i kada su mnogo manji razlozi u pitanju – kaže Vesna za „Vesti“.
Glumica je i sada, 16 godina posle premijere, puna utisaka i oduševljenja tematikom koju je predstavila.
– Sa likom baba Line srela sam se pre, nešto više, od 16 godina, kada sam pročitala roman, koji je moj zemljak iz Petrovca na Mlavi, Jovan D. Petrović, napisao o životu svoje babe. Njen životopis me duboko potresao da sam tri dana toliko bila zaokupljena njenom sudbinom i zaključila da moram nešto sa tom tematikom da uradim. Na kraju sam odlučila da to pretočim u monodramu usredsređenu na sudbinu baba Line, dok je čitav roman znatno obimniji i uključuje širok dijapazon likova iz njenog života. Predstava živi godinama i mislim da ću je igrati do kraja života.
Tematika predstave, kao i način na koji Vesna izvodi monodramu oduševio je publiku. U krugu šire porodice, predstavu je gledala Mirjana Stojiljković:
– Vesna sam prvi put gledala i oduševljena sam, a predstava je fenomenalna. Drago mi je da se ponovo ovako nešto organizuje, jer je tokom korone sve bilo stalo. Sada smo mnogo željni ovakvih događaja, a i da se deci prikaže deo istorije i kroz pozorišne predstave. Mnogo sam srećna što je sada sve to oživelo i nadam se da će u budućnosti biti više predstava. Ovde sam sa članovima porodice i rodbinom koja je u Berlinu i svakako nas atmosfera iz predstave podseća na rodni kraj. Mnogi naši preci su prolazili kroz slične sudbine, ali se to nedovoljno zna i nedovoljno poštuje. Inače, u zavičaj odlazimo tri, četiri puta godišnje, deca su jako vezana za naš kraj, i tamo imamo veliko društvo i uvek se radujemo kada stignemo u Šumadiju, u Takovski kraj kod Gornjeg Milanovca, odakle su moji roditelji.
Ljiljana Tordaj Bukršlieva je došla suprugom Tomislavom. Predstava im se jako dopala, i baš nas je pogodila.
– Bilo je vrlo emotivno. I suprug i ja smo plakali zajedno sa glumicom, i smejali se zajedno sa njom. Predstava me podsetila na rodni kraj, ali pre svega na naše pretke, i mislim da je to tema ne samo Balkana, nego jednog vremena koje zahvata šire granice. Podsetilo me na moju baku, pa i na moju majku, a pre svega na moju prabaku koja je u neko slično vreme živela. Kako vreme prolazi, idem sve češće u rodni kraj, to jest, u Beograd, pošto su i roditelji sve stariji. Svaki put kad ih vidim, veliki je dobitak i za mene i za njih, pa sam ove godine bila već pet puta, i već se spremam ponovo da odem – priča Ljiljana.
O senzibilitetu, trudu i mukama žena, na kojima počiva porodica glumica je razgovarala i sa Draganom Vukajlović Krstović i Anom Kojadinović.
Veza sa maticom
Predstavom je oduševljena i Radmila Milovanović, koja je u publici bila i u novembru prošle godine.
– Gledala sam i prethodnu Vesninu predstavu u Berlinu, „Milunka“ i znala sam šta da očekujem, ali večeras je bila još izražajnija, kada su u pitanju gluma i interpretacija teksta. Roman „Lina od kamena tvrđa“ mi nije bio poznat od ranije, ali je tu obuhvaćeno mnogo tema i nedostaje više vremena, da se dočara prava bol koju su žene i majke podnosile tih, ratnih, međuratnih i poratnih godina. Ovo je samo jedan život, priča koja je vredna da je svako od nas pogleda, da razumemo kakve su žrtve podnete, da bismo mi živeli u boljem svetu.
O podsećanju na rodni kraj, Radmila još kaže:
– Ja sam jedna od onih koji su morali da izbegnu iz rodnog kraja, pa sam od 1991. živela u Srbiji, ali ceo prostor Srpske krajine i Republike Srpske takođe osećam kao svoj, a period Prvog svetskog rata je posebno utkan u sve nas. To nije samo prenošenje podataka i činjenica sa generacije na generaciju, već je to neki genetski kod koji nas čini ponosnim. Podsetilo me kako su živele moje prabake i bake, šta su sve trpele. Treba da im budemo zahvalne, što mi danas kao žene ne moramo kroz sve to da prolazimo. Ono što je lepota u predstavi, i uopšte lepota kod našeg naroda i jezika vidi se i u Vesninom autentičnom predstavljanju narečja iz Homoljskog kraja. Radovalo bi me da na pozorišnoj sceni možemo da čujemo kako se govori i u svim ostalim našim krajevima. To je nešto što nas čvrsto veže sa maticom i ne daje nam da se otrgnemo od naših korena.
Divni svet zemljaka
Tomislav Bukršliev i Ljiljana Tordaj Bukršlieva su u Berlinu više od 20 godina.
– Suprug i ja smo došli kao ekonomisti, a sada sam se profesionalno angažovala i kao prevodilac. Radila sam u digitalnom marketingu, a suprug Tomislav radi u auto-industriji. Ćerka Nadežda studira medicinu, a sin Slobodan digitalni marketing i upravo završava master. Njih dvoje su išli i u srpsku školu, gde smo upoznali roditelje drugih đaka, sa kojima smo i danas u kontaktu i redovno se družimo. Kada prisustvujem ovakvom okupljanju, tek onda vidim koliko naših ljudi ne poznajem, i pitam se gde je taj divni svet u nekom svakodnevnom životu, i rado bismo se više družili sa njima – kaže Ljiljana.
Od Homolja do Australije
Vesna Stanković je detinjstvo i mladost provela na Homoljskim planinama i u Petrovcu na Mlavi, gde je baba Lina živela.
– Dobro poznajem taj mentalitet, ne moram mnogo da glumim, nego sam samo pustila svoju prababu da kroz gene progovori. Ovu predstavu sam puno igrala u inostranstvu, u Beču, u Australiji, čak i u Albaniji, a igraću svuda gde bude bilo mogućnosti.
Posle Milunke Savić i baba Line, postoje još neke žene koje su na Vesnu ostavile dubok utisak i probudile želju da i njih predstavi u teatarskoj formi:
– Rado bih tumačila lik Nemica Bete Vukanović, koja se udala za srpskog slikara Ristu Vukanovića i početkom prošlog veka sa njim preselila u Srbiju. Tu je pokrenula prvu slikarsku koloniju, podučavala decu slikanju i primila pravoslavnu veru. Takođe, veoma mi je interesantna i prva žena lekar u Srbiji, Draga Ljočić, njena biografija mi je jako zanimljiva, i rado bih je predstavila nekom budućom monodramom.
Na više kontinenata prikazala je život baba Line Normal:
Vesna Stanković je detinjstvo i mladost provela je na Homoljskim planinama i u Petrovcu na Mlavi, gde je baba Lina živela.
– Dobro poznajem taj mentalitet, ne moram mnogo da glumim, nego sam samo pustila svoju prababu da kroz gene progovori. Ovu predstavu sam puno igrala u inostranstvu, u Beču, u Australiji, čak i u Albaniji, a igraću svuda gde bude bilo mogućnosti.
Posle Milunke Savić i baba Line, postoje još neke žene koje su na Vesnu ostavile dubok utisak i probudile želju da i njih predstavi u teatarskoj formi:
– Rado bih tumačila lik Nemica Bete Vukanović, koja se udala za srpskog slikara Ristu Vukanovića i početkom prošlog veka sa njim preselila u Srbiju. Tu je pokrenula prvu slikarsku koloniju, podučavala decu slikanju i primila pravoslavnu veru. Takođe, veoma mi je interesantna i prva žena lekar u Srbiji, Draga Ljočić, njena biografija mi je jako zanimljiva, i rado bih je predstavila nekom budućom monodramom.
