Ubedljivi, prijemčivi i nasmejani demokrata Džon Kenedi naspram umornog, bledog i nervoznog republikanca Ričarda Niksona.
Čak 59 godina prošlo je od prvog uživo emitovanog televizijskog duela političara, 26. septembra 1960.
Od verbalnog dvoboja Kenedija i Niksona pred TV kamerama, političari širom sveta su postali svesni – izgled i govor tela su izuzetno bitni za njihovu profesiju.
– Nikson je morao da stoji iako je imao problema sa nogom, u studiju su pojačali grejanje iako se on stalno znojio i mikrofon je bio podešen za Kenedijev glas – kaže za BBC na srpskom Dobrivoje Stanojević, profesor stilistike i retorike na Fakultetu političkih nauka.
– Ovo su tri najpoznatija trika Kenedijevih ljudi iz tog legendarnog TV duela koji je verovatno odlučio ko će biti predsednik Amerike.
Gotovo šest decenija kasnije, tim za marketing poput tadašnjeg Kenedijevog postoji u većini predsedničkih kampanja. Čak 65 odsto građana Srbije je navelo televiziju kao ključni izvor informisanja o predsedničkim kandidatima u kampanji 2017. godine, pokazuje istraživanje Cesida.
– Govor tela i ton glasa u komunikaciji često znače mnogo više od onoga što zapravo govorimo – kaže za BBC na srpskom psiholog Žarko Trebješanin.
– Od Kenedija je sigurno učio nekadašnji prvi čovek zemlje Boris Tadić, koji je koristio televiziju da pokaže odmerenost, kulturu, šarm – kaže on.
– Ali to sigurno pokušava i sadašnji predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Njegov zaštitni znak su postali – blag govor, dobroćudan osmeh i ruke u piramidi.
Šta je promenio TV duel pre 59 godina
Bio je to prvi put da su se dva kandidata na američkim predsedničkim izborima suočila pred televizijskim kamerama.
Održana u studiju u Čikagu, debata je bila prva u nizu od četiri koliko ih je bilo te godine. Iako su ankete i istraživanja javnog mnjenja davala prednost Ričardu Niksonu, nakon TV duela podrška Džonu Kenediju je počela vrtoglavo da skače.
Glavne teme duela su bile nacionalna bezbednost, suprotstavljanje komunizmu, jačanje američke vojske i budućnost Amerike.
Pratilo ju je 70 miliona Amerikanaca, nešto manje od četvrtine stanovnika Sjedinjenih Država.
Iako je Nikson bio aktivan u kampanji i putovao Amerikom, u studio je došao umoran i povređenog kolena, podseća Stanojević.
– Kenedijevi ljudi su baš zato insistirali da kandidati stoje kada govore – kaže Stanojević.
Sa snimateljima su, postoji i legenda, uspeli da se dogovore da se lice kandidata tokom obraćanja zumira. Nikson je imao problem sa znojenjem, pa su gledaoci lako mogli da vide njegove krupne graške znoja.
Nikson je odbio još jedan trik scenskog nastupa – nije pristao da ga našminkaju. Sledećeg trenutka je naspram sebe imao osunčanog Kenedija.
Na tim izborama je Kenedi, kandidat demokrata u 44. godini, u Belu kuću ušao je kao najmlađi predsednik SAD.
„Linkoln se lepo potpisivao, Čerčil je bio govornik“
U doba masovnih medija političari poput Kenedija sve više pobeđuju, dodaje Stanojević, ali kaže da je „i ranije neverbalna komunikacija imala snažan udeo u odluci koga ćemo od političara podržati“.
– Linkoln je postao predsednik SAD u 19. veku jer se lepo potpisivao, što je ljude tada oduševljavalo, a Vinston Čerčil je postao premijer svojim govorima – kaže Stanojević.
Sada se sve manje obraća pažnja na reči, a presudan je vizuelni deo, što dosta govori o površnosti ovog medija, kaže profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu.
– Uzrok je jasan, čulo vida je mnogo razvijenije kod ljudi nego sluha – dodaje on.
– Kada osoba govori, 80 odsto našeg utiska odlazi na to kako ona izgleda, kako se kreće, a tek ostatak ide na ono što govori.
Đinđić, Tadić i Vučić – Da li možemo da naučimo da se ponašamo
Više od polovine građana Srbije manje ili više redovno prati politička dešavanja u zemlji putem tradicionalnih medija, pre svega televizije, pokazalo je istraživanje Cesida „Politički aktivizam građana Srbije“.
Čak 65 odsto njih je navelo televiziju kao ključni izvor informisanja o predsedničkim kandidatima u kampanji 2017. godine.
– U Srbiji dugo nismo videli TV duel, ali postoji ustaljen običaj da se protivnici dehumanizuju i osuđuju kada nisu prisutni – kaže Trebješanin.
Televizija dospeva do pet miliona građana Srbije, a slede internet, magazini i dnevne novine sa nekoliko puta manjim domenom, rezultat je istraživanja agencije Ipsos o medijima u Srbiji 2018. godine.
– Boris Tadić je prošao tu transformaciju od krutog do prijemčivog i iskoristio televiziju, ali se Aleksandar Vučić pokazao kao ubedljivo najbolji đak marketinških stručnjaka od svih naših političara – kaže psiholog.
– Ranije je odavao utisak zapaljivog čoveka koji brzo plane, ali danas se trudi da neguje dobroćudan stil.
Pored svih lekcija, naučenih govora tela i promene u tonu jako je teško, objašnjava psiholog, promeniti temperament.
– Većina srpskih političara pohađa škole za neverbalnu komunikaciju, ali ljudi brzo uoče kada je nešto naučeno – dodaje Trebješanin.
Kampanju uoči beogradskih izbora prošle godine obeležili su izrazita funkcionerska kampanja i neravnopravna zastupljenost lista u medijima, saopštili su iz Transparentnosti Srbija.
straživanja pokazuju, kaže profesor Stanojević da ljudi pre glasaju za političare koji se više pojavljuju u medijima.
– Vučić je nekada oponašao Vojislava Šešelja i simbolično pokazivao dlanove da pokaže: moje ruke su čiste – kaže Stanojević.
– Sada govori smirenije i sporije i menja ritam govora. Ipak, ume i da se rasrdi.
Zašto nema više duela
Političke duele danas izbegava i vlast i opozicija.
– Kada se sada setimo TV duela između Tadića i Nikolića, to nam danas deluje nemoguće organizovati – kaže Stanojević, profesor retorike.
– Ako neko može da se poredi sa Kenedijem to je u tom trenutku bio Tadić, koga su čak upoređivali sa slavnim glumcima.
Šarm, upozorava on, nije uvek dobra stvar u politici.
– Nemali broj ljudi bio je bukvalno zaljubljen u figure Borisa Tadića, Zorana Đinđića ili Vuka Draškovića, ali takođe i Slobodana Miloševića – kaže.
– Ove tehnike mogu da budu izrazito manipulativne. Pogotovo ako se koriste u shrhe obmanjivanja.
