Opanci, jednostavna kožna obuća sa prepoznatljivim „kljunom“ stolećima su bili svakodnevica sela u Srbiji i širem prostoru na kome je živeo srpski narod, sve do sredine 20. veka, kada ih potiskuju industrijske cipele i guma.
Istorija ovakve obuće ide daleko unazad – slični oblici zabeleženi su još u drevnim civilizacijama, gde je stopalo štitila kora drveta ili sirova koža. U Srbiji su najstariji bili takozvani „presni“ opanci – pravljeni od neobrađene kože, brzi za izradu, ali kratkog veka. Zbog higijenskih razloga, njihovo nošenje je ponekad bilo osporavano, ali su opstajali u siromašnijim krajevima, naročito na Kosovu i Metohiji, sve do tridesetih godina prošlog veka.
Sredinom 19. veka Užički kraj postaje uporište opančarstva. Tamo nastaju opanci od štavljene kože, često u crvenoj boji, sa upletenim kaiševima, toliko traženi da su prelazili okvire sela i stizali do varoši. Zanimljivo je da se dugo koristio isti kalup za obe noge, pa se levi i desni, nisu razlikovali.
Izrada opanaka i danas izgleda isto kao nekada – jedan ili dva komada kože (najčešće goveđe ili teleće) štave se biljnim taninima, poput hrastove kore, pa se oblikuju preko drvenog kalupa. Vrh se „premeće“ i učvršćuje, a kaiševi se pletu od kože ili konoplje. U Vojvodini su se razvili „kapičari“, zatvoreniji model nalik cipeli, dok su kasnije u oskudici, nastali i gumeni opanci od isečenih auto-guma. Ni koža se nije trošila nasumično – tvrđi delovi išli su za muške, mekši za dečje opanke.
Kljun nije služio samo radi ukrasa, već je i praktičan, podiže i štiti prste od blata, vode i neravnog terena. Oblik se menjao od kraja do kraja, negde šiljatiji, negde blaži kao tihi „potpis“ lokalne tradicije.
Kako kaže Tatjana Mikulić, muzejski savetnik: „Opanci su više od obuće – oni su svedočanstvo načina života i prilagođavanja prirodi.“ U njima je sačuvana priča o radu, snalažljivosti i skromnosti i o koraku koji je bez mnogo buke, nosio čitave generacije.
Pogled redakcije portala Vesti Online
Opanci su u krajnjoj oskudici, bili i porodična imovina. Jedan par je često „kružio“ po kući – ko izlazi obuva, ostali čekaju. Danas se najčešće viđaju na smotrama folklora i svečanostima, kao simbol identiteta, ali i podsetnik na vreme kada je svaka stvar morala da traje.
Piše: Nina Stojanović
